Станикин син: Да је Бабићев возач возио, не би се крила 2 минута

07:00 08.02.2024.

Александар, син Станике Глигоријевић која је погинула на наплатној рампи у Дољевцу, каже да више не верује у правду и сумња да је снимак обрисан. Пита - зашто је председник гледао снимак, кад је то требало да уради суд. "Да је возач возио, не би се крила та два минута", уверен је.

Данас, пет година после погибије његове мајке, и његов и живот целе породице Глигоријевић ни издалека није онакав каквог га је Станика замишљала – бар кад је реч о будућности њене деце.

Јер, живот је, нарочито у овим крајевима, више наслеђен него осмишљен. Зато се и на смрт гледа другачије.

У тренутку мајчине погибије, Александар је тек уписао Факултет безбедности на раду. Старији брат Милутин увелико је студирао математику. Као талентовани математичар од малих ногу, после трагедије, израчунао је да науку ипак мора да замени воланом, и то у Аустрији. Аца је морао да се врати на земљу, у село Дебелица код Књажевца. Отац Велимир полако диже руке од имања, рекло би се и од живота.

Баба Драгица је сад и мајка и домаћица. На помен Станикине смрти у уморним очима туга, немоћ, али и немир. За покојну снаху каже да је била вредна и упорна мајка и жена. Сад је нема и ту се више не може ништа променити. Ипак, због мира Станикине и свих душа које су остале иза ње, волела би да се коначно сазна како је отишла. Аца је скоро одустао и од снимка и од правде, али не и од та два минута која су им променила живот.

Када је остао без мајке, имао је 19 година. Након тога, морао је и студије да напусти.

– Да смо ишли на факултет обоје, овде не би било ништа – каже, показујући своје домаћинство.

Прича да је за несрећу чуо прво на телевизији, да им нико ништа није јавио из полиције, већ да су то да је њихова мајка у питању чули од људи код којих је тада његов брат становао.

– Тешко је, али морамо да се помиримо с тим, време не може да се врати – прича за Н1.

Али би волео да зна шта се тачно десило.

– Мени је све била… Мајка… Када ујутро неког испратиш и онда се он никад не врати… Да је бар дат снимак, макар бисмо знали ко је то урадио. Све се крије нешто, нема смисла – наводи.

Прича да сада случај застарева и додаје – „ни ту ништа не можемо“. На питање како се осећа човек када је тако беспомоћан, одговара – никако.

– Председник је рекао – страшни снимци, добро страшни, па страшни. Теча је био ту, мама му је погинула под раменом, њему је тек страшно, нама је страшно… Многе ствари су страшне. Мени би значило да видим ко је возио, ко је крив… Овако као да се крије нешто – прича Станикин син.

На питање да ли верује у правду каже – после пет година, више не.

– Ко је председник уопште да гледа снимак, то је прва ствар, то треба да гледа суд – додаје.

Мисли и да снимак можда и не постоји:

– Шта је снимак, узму и обришу га и готово.

На питање да ли је помислио да је тако као што су рекли:

– Да је возач возио? Не би се крила два минута. Он је (Бабић) био директор Коридора, као и сваки други директор, шта ко уради за то треба и да одговара.

Након свега, добили су трактор као помоћ.

– Председник је дао трактор… После смо прошли на конкурсу за младе пољопривреднике – прича.

Другу помоћ нису добили.

Наводи да је Зоран Бабић послао телеграм саучешћа и да им се нико из аутомобила није јавио више за ових пет година. Од званичника, каже, једном министар пољопривреде, када му је уручио трактор.

На све, закон је промењен, нешто пре удеса, па његов отац нема право ни на пензију коју је Станика редовно уплаћивала.

Не верује да ће бити боље, каже да је много папирологије за субвенције, у селу више нема ни продавнице, затворена је школа, а последња девојка која се удала у то место дошла је пре 10 година. Иначе, село нема више од 150 кућа.

Мајка им је говорила, како каже, да раде, да заврше добру школу и да не остају ту.

На трактор који је купио каже да је много поносан – јер га је сам зарадио. Мисли да би и његова мајка била поносна. И каже да му у свему у животу недостају та два минута.