Прочитај ми чланак
На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (М. Бор, „Венети, наши давни преци“).
Пример палиндрома је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино у Италији
Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика.
ВЕНЕТСКО (АТЕСТИНСКО) ПИСМО
Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили И. Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и А. Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“.
Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио Д. Капља.
Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани зато што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања.
И балкански и италски Венети често су и због забаве користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).
ТАКОЗВАНИ „ЕТРУРСКИ АЛФАБЕТ“
На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија и Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице.
БАЛКАНСКА ВАРИЈАНТА „ЕТРУРСКОГ АЛФАБЕТА“ ПРЕМА А. ХОРАКУ
И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Билбија је у овом писму нашао и потврде објашњења имена „Словени“ (род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (сенке сунца).
ИТАЛСКА ВАРИЈАНТА „ЕТРУРСКОГ АЛФАБЕТА“ ПРЕМА А. ХОРАКУ
ЕТРУРСКЕ ЗЛАТНЕ ТАБЛИЦЕ
Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).
1. На везе између речи српског и хебрејског језика у својим анализама указује Анђелија Станчић Спајић која посебну пажњу посвећује оним старим хебрејским речима чије се порекло не зна.
Њих ауторка тумачи архаичним речима српскога језика доводећи тако у везу Хебреје, Словене и Пеласте (становнике јужне Србије и Македоније) посредством Филистејаца.
Интересантно је да и само име „Ербис“ којим су се стари Хебреји називали Анђелија палиндромним путем доводи у везу са именом „Сирбе“, позивајући се на старозаветне списе у којима се поједина имена неретко пишу у супротном смеру.
2. напис /„.u.konagalkno.s.“/ „Уконахал к нос.“ („Скончао који нас.“) или „Укона хал к нос.“ („Смрт нас сконча.“), који се од назад чита „Сон к лахан оку.“ („Сен да лагана оку.“), у целини значи: „Ти који си нас скончао (Смрти, ти која нас скончаваш), дај да сен буде лагана оку.“.
Лигатуре у напису дају неколико начина за његово тумачење од који је М. Бор одабрао палиндромно као најприхватљивије. Пример је нађен на урни ЕС 89, која се чува у националном музеју Атестино.
3. Две бронзане чаше нађене су у Идрији крај Бача у Словенији (ИС 1 и ИС 2). На првој се здесна на лево чита текст „HATOR V HAN V(I)HAL.“ („Ту сам погинуо (умро) с клетвама.“), а слева на десно „LA HIVNAH V ROTAH.“ („Којима (сам) у огањ ушао.“).
На другој је уписан исти текст, али у обрнутим смеровима. Матеј Бор је цео израз превео као „Ту сам погинуо (умро) с клетвама“ / „којима (сам) у огањ ушао.“
НАТПИСИ ИС 1 И ИС 2 ИЗ ИДРИЈЕ И ТЕРГЕСТ
4. Венетски натпис „Дар о тла.“ („Дар земље“) који уназад гласи „Ал то рад.“ („Али то рад.“) показује словенски смисао за хумор у старим временима.
5. Да су стари Словени поред хоризонталне палиндромне симетрије познавали и вертикалну показује натпис са жртвене посуде Ca 4 bis у којем је графема „А“ окренута наопако да би задовољила форму.
прва страна:
слева: „KSAISTR / KS AIS TR.“ (словеначки: „V kesanju počivaš Tromožjadi.“) – „У покајању почиваш Троможјади“;
здесна: „RTSAIKS / RT S AI KS.“ (словеначки: „Grob si, počivaj v kesu!“) – Гроб си, почивај у цику;
ПРВА И ДРУГА СТРАНА ЖРТВЕНЕ ПОСУДЕ Ca 4 bis
– друга страна:
слева „VIKSKSAI / VI KS KS AI.“ (aja ks ks aja) (словеначки: „Potuj v kesu, v kesu počivaj.“) – „Путуј у цику, у цику почивај.“;
здесна: „AIKSKSVI / AI KS KS VI.“ (словеначки: „Počij, ki si; kar si – potuj.“). „Почиј, која си; што си – путовање.“
6. Престо на Госпосветском пољу има две стране: источну „Војводски престо“, која датира из првог века п. н. е., и западну „Бискупски престо“ из четвртог века нове ере.
На свакој страни трона је по један напис у складу са њиховом наменом и сврхом коју су имале особе које су на њима седеле.
Написи имају једно значење када се читају слева, друго када се читају здесна, а када се обострана значења читају заједно, имају комплементарно значење.
Источни престо припадао је краљу или војводи, који је био и главни судија, због чега стоји „Суди злочинцу!“ („Sodi zločincu!“) – унапред и „Докажи невиност!“ („Dokaži nedolžnost!“) – уназад.
Западни престо користио је углавном норишки бискуп или надбискуп, због чега је и напис на њему верског карактера: „Веруј у светој вери.“ („Veruj, a svetа verа.“) – унапред и „Васкрснућеш из мртвих.“ („Oživiš od smrti.“) – уназад.
7. Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи такође има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу.
Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки песник Франце Прешерн уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).
с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.
с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).
Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво. С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.
8. Натпис „глинени печат“ PA 19 са латиничним и венетским словима (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 376.)) допушта такође двосмерно тумачење:
са лева – „K e u tini“ („Који је у тињу/огњу“) – односи се на венетски обичај спаљивања мртвих.
са десна – „I ni t u ek“ („И сада ту у јекању/плачу.“).
9. Натпис Ес 86 /vhrutana.i/ на глиненој урни величине 150×65 mm (G B Pellegrini, A L Prosdocimi, La lingua Venetica I – II, Instituto di glottologia dell universita di Padova, Circolo linguistico Fiorentino, Padova 1967 (okr LLV, стр. 204-205)) садржи слова окренута у смеру са десна на лево.
са десна – „Vi rut anai!“ („У гробу почивај!“)
са лева – „Ian a tur iv!“ („Ради на путу живота!“)
10. До сада најстарији венетски запис „Ес 120“ нађен је 1931. на дубини од око пет метара на локалитету Сколо ди Лоцо („Scolo di Lozzo“) у близини Есте у Италији. Израз „alkomnometlonikosenogenesvilkenishorviontedonasan.“ На спољашњој страни добро очуване бронзане посуде из средине шестог века п. н. е. угравиран је у непрекидном низу (scriptio continua) без знакова интерпункције.
Многи италијански, француски и немачки венетисти (Lejeune, Untermann, Prosdocimi…) били су у проблему да поделе и растумаче овај непрекинути текст.
Са друге стране, компаративна тумачења Матеја Бора, базирана на словенским језицима, показала су да је присуство словенског језика од давнина укорењено у северној Италији и околном простору на којем су Венети живели.
БРОНЗАНА ПОСУДА СА ВЕНЕТСКИМ ЗАПИСОМ: Es 120
Иако положај слова упућује на то да бисмо га требали читати одозго на доле. текст је у ствари асиметрични палиндром уочљив када се чита одоздо: „NA SAN ODET NOI VROH SI NE KLI VSE NEG ON E S OKI SNOL TEMON MOK LA.“ („Можда Ђаво који иде на спавање нема све да клија за њега, али боље нека је склопљених очију као канап на разбоју мрачне влаге.“), а када се затим поново изврши инверзија добија се симетрични палиндром и израз са другачијим значењем: „AL KOM NOMETL ON ŚI KOS E NOGE NE SVIL K E NIS HOR VION T E DONASAN.“ („Али коме је он бацио парче? Можда је једно понуђено теби, из подземља горе удвајајући, није дошао да науди.“).
Док је први палиндром оптимистична опомена мрачним силама да пазе да се семе у посуди не уплесниви, унутар другога се крије порука како израз треба читати: „NIS HOR VION.“ („Одоздо на горе удвајајући.“). Ова порука јасно упућује и на графички приказ записа представљеног у форми избијања клице из посађеног семена. Почињући текст одоздо, записивач је такође имао намеру да превари Ђавола ређајући слова наопако.
Изненађује граматичка правилност израза, а такође и невероватна сличност, готово истоветност старог венетског израза и 2500 година млађег словеначког књижевног и дијалекатског језика у којем преводи израза гласе:
1. „NA SEN ODET, NAJ VRAG SI NE KLIJ VSE, NEGO ON Z OČMI LE JE SNUL TEMEN MOK!“ (И след речи и структура реченице су готово идентични.)
2. „ALI KOMU NEMETEL ON SI KOS JE? NOGE NE ZVIL KI BI, NIZ GOR VIJEN, KI TI JE DONAŠAN!“
Венетски натпис Es 120 има паралелу у старофригијској наредби из 5 века пре наше ере „E STAT OIAV VUN!“ („Неплодност држи подаље!“). Сличност венетских текстова са словенским текстовима из Тракије, Дура Европоса, са фригијским, словенетским и другим старословенским записима показује велику хомогеност Словена на језичком пољу.
(magacin.org)
