Рудари у Србији на ивици егзистенције: Претежак посао, а плата…

12:01 11.05.2024.

Према последњим доступним подацима, просечна зарада у том сектору износила је нешто више од 123.000 динара - за запослене у рудницима угља просек је 120.000, на експлоатацији нафте зарађују 133.000, у рудницима метала 135.500 док пратеће услужне делатности не рачунају на више од 94.000 динара.

Председник самосталног синдиката рудара у Сербиа Зиђин Цоопер у Бору, Владимир Стефановић, потврђује да су то просечни износи после првог овогодишњег повећања зарада и у тој компанији, али додаје да не примају сви исто.

– У Топионици и рафинацији за десетак хиљада су већа примања, тако је неко одредио раније и наставило се а у Мајданпеку су плате нешто ниже. И то је мало у односу на тежак посао и загађење, али и у односу на профит који је држава омогућила Кинезима. Сербиа Зиђин Цоопер је купио 63 одсто власништва некадашњег Рударско топионичарског басена Бор, то је била компанија са организованим синдикатима и ми нисмо имали сметње да наставимо рад, али запослени у другој компанији, Зиђин Мајнинг која је у стопостотном власништву Кинеза, суочавају се са тихом опструкцијом синдиката – каже Стефановић за Демостат и додаје да од близу 4.000 запослених, у јамској експлоатацији ради око 500 а на дневном, површинском копу око 2.000 људи али да су у тај број укључене и друге службе.

Додаје да се синдикати боре пре свега за услове, јер зна се шта је јама, тешко је али ни на дневном копу није много боље, лети је вруће, зими хладно а мора да се ради. Али, у опрему и заштиту се улаже, далеко је од стања у угљенокопима “где се крало и копало као пре сто година”.

И председник Гранског синдиката рударства и енергетике “Независност” Часлав Гаврић потврђује да све зависи од тога где се ради. Бор је једна прича, висока је продуктивност а Кинези заиста доста улажу у екологију, безбедност, опрему. Прошле године није радла Топионица и рафинација јер су проширили капацитет, обновили ду погоне нове флотације. Најлошија је ситуација по зарадама, у опреми и за безбедност у рудницима угља са подземном експлоатацијом, у “Ресавици”, где је, подсећа, пре две године погинуло осам рудара.

– Већ три деценије су ту слаба улагања, држава им је власник, она одређује цену угља која вероватно није реална па рудници живе од субвенција а праву математику нико не зна. Сада су добили неких 10 одсто повећања па рудари примају око 80.000 динара. У рудницима лигнита Костолац и Колубара, то су површински копови, стање је онако, задовољавајуће мада ни ЕПС не улаже довољно. Вероватно због Зелене агенде коју “гура” Европа у Обреновцу је пуштено постројење за одсумпоравање па је бар загађење смањено. Иде се на систем да док год можемо, користимо енергију угља а да се у међувремену развијају обновљиви извори – наводи Гаврић.

И у приватним рудницима стање се разликује. Тако је рудник олова, цинка, сребра и злата “Леце” код Медвеђе који је био део Фармаком групе Мирослава Богићевића сада у стечају али људи ипак раде, иако су изгубили право на бенефицирани стаж. Примају плате које нису високе али су боље него у Ресавици. Услови нису идеални, али стечај је па је питање колико има пара за улагање.

У Србији нешто више од 30.000 људи ради у сектору рударства. Наравно, нису сви на коповима, велики део односи се на пратеће службе од одржавања до комерцијале док је на ископима, у јамама и на површинским коповима око трећине тог броја. Највише запослених, око 14.500 ангажовано је у рудницима угља где су услови најтежи, улагања најмања а плате најниже. На експлоатацији нафте и гаса упослено је 320 особа, а у рудницима метала мало преко 7.000. На осталим рударењима ради 3.300 радника а мало више од 5.000 су услужне делатности у рударству.