Иако нема ни петнаест лета, Огњен Перовановић из Чачка је заслужио звање племенитог човека. Прексиноћ је спасио животе двојици дављеника, сину и оцу Дамиру (19) и Мирсаду (53) Цановићу, које је вода већ била узела под своје.

– Дамира сам пре овога само једном видео, на базену, у пролазу, а његовог оца никад. Син није био у стању да говори, нагутао се воде и кад се докопао обале одмах је почео да повраћа, потпуно модар, без кисеоника. А његов отац се прибрао, пољубио ме на брани и рекао ми да су остали живи захваљујући мени – прича Перовановић.

Огњен памти сваки тренутак борбе за живот у коју се, вољом случаја и срећом по Цановиће, умешао прексиноћ у 19 сати. Након тренинга у Кајакашком клубу „Чачак”, у коме већ две године тренира двосед и двоклек, Огњен је са најбољим другом остао да се окупа у језеру које гради брана на Западној Морави, поред Градског стадиона. Вишак из те мале акумулације отиче преко пет челичних устава и пада у бетонске чепове који нису дубоки, највише метар воде, али због струја и вртлога брзо исцрпе снагу свакоме ко уђе да се купа испод прелива.

– Испод крајњег левог поља спазио сам жену како кука и запомаже, вичући: „Сине мој, мајка ће те спасити”. Али није успевала ни да се помери, стојећи три метра од сина којег је вртлог већ бацао по чепу. Чим сам сишао испод бране да помогнем младићу, преко мене је прелетео његов отац, обучен и са штапом за пецање. Хватао је рибу у близини и чувши дозивање супруге притрчао да помогне сину који га је, борећи се за живот, чврсто стегао и почео да повлачи за собом.

Огњен приповеда да је бетонска стаза на брани изнад њих у то време била начичкана купачима и неко од њих, прибран, докопао се комада дрвета и бацио доле, Огњену.

– Грану сам, држећи је рукама, дотурио у чеп где се за њу ухватио Мирсад, док је другом руком успео да дохвати сина. Онда сам их, вукући грану, превео на другу страну, где је супротна струја, која избацује. Ту сам их извадио из чепа и повукао ка обали, оца сам држао за мајицу а сина за косу. На три метра од обале ускочио је један младић и помогао нам да изађемо, иначе би било свашта. Некако сам их извукао, ни сам не знам како. Срећа – каже петнаестогодишњак.

Убрзо је стигла хитна помоћ и Дамира одвезла у болницу, а Огњену је измерен пулс и добио је инјекцију за смирење.

– Нисам се уплашио али сам био под стресом, скочио ми је адреналин.

Дечак је, кад се све завршило, телефоном позвао своју мајку.

– Рекао ми је да му није добро, и дотрчала сам на Мораву. Срећом, није био повређен, само узбуђен – прича Сања Перовановић.

Она је професор српског у Медицинској школи у Чачку и поред Огњена има и три године млађу кћи, Звездану. Сина је родила у тешкој години коју смо сви запамтили, 80 дана после бомбардовања.

– Од малена је неустрашив, зато је ваљда ово и учинио – вели мајка.

Огњен је завршио осми разред у ОШ „Милица Павловић” у граду и жели да се упише у Медицинску школу. Мисли да му је, за кајак, потребно још мишића, јер има 60 килограма на 185 центиметара.

Важно је да има велико срце, мишићи могу да се оформе и накнадно.

Како су новинарима рекли његови родитељи, Дамир је са Одељења интензивне неге Градске болнице у Чачку премештен на Хируршко одељење, у стабилном је стању и опоравља се.

(Политика)

Ознаке: дављеници, Огњен Перовановић, Чачак