Прочитај ми чланак
Гледајући интервју Ника Вујичића за Раша тудеј на Цвети, лако се могло замислити да се гледа сама Србија. Онаква каква јесте, онаква каква је увек на крају успевала да буде.
Без руку и ногу, Ник не скида осмех са лица. Не прихвата да је нешто немогуће, већ прихвата дате околности као изазов. Иде на победу, управо са картама које су му подељене, упркос свему „реалном“ што указује да су изгледни једино пораз и ишчезнуће. Успевши да превлада критичну животну кризу у којој је, бирајући између самоуништења и живота, изабрао ово друго – он се више не осврће натраг, већ је захвалан за сваку прилику да се бори. И побеђује. Са Богом у срцу, и љубављу која из те вере произилази. Са много саосећања и разумевања, али без трунке мекане сентименталности и самосажаљења.
Током отоманских векова, на турском ћилиму увек је била бар једна рупа – ако нигде другде а онда на српском простору. Принцип је срушио претходно светско раздобље. А Тесла у осами визуелизовао кључне делове садашњег. Први отпор у Европи поробљеној од нациста подигли су управо Срби. Пад Берлинског зида је, из ових или оних разлога, оставио Србију саму на ветрометини, а затим и двојицу Срба који су у Хагу стали на мегдан најмоћнијим државним, обавештајним и медијским апаратима у историји. И побеђивали, шта год да су и какви раније били.
И Србија сада, поново, делује као да је без руку и ногу, без „реалних“ изгледа. И – шта јој је чинити?
Да се осмехне, помоли, и каже – тек сад идемо у борбу.
Извор: fsksrb.ru – Александар Павић
