Прочитај ми чланак
Батине су биле свакодневица. Тукли су нас бејзбол палицама, а прве ноћи су ми сломили10 ребара, присећа се Милорад Благојевић.
Хорор: Милорад је у логору помишљао да се убије
– Нисам задовољан пресудом. Они никада неће бити адекватно осуђени. Никад неће добити довољно велику казну за зверства која су ми починили у логору Керестинац.
А моја једина кривица беше, како су ми рекли кад су ме ухапсили, што ми „не ваљају“ име и презиме – каже на почетку разговора за Курир Милорад Благојевић, затвореник злогласног логора Керестинац, у којем су цивили пребијани, мучени електрошоковима, силовани, због чега су петорица хрватских војника прошле недеље осуђена за ратни злочин и добила укупно осам и по година затвора.
Благојевић је био један од сведока на суђењу, а пред судијом и поротом поновио је страхоте које је проживео за месец дана, колико је био у Керестинцу – од 27. јануара до 26. фебруара 1992.
– Чим су нас транспортовали у Керестинац, било нас је укупно седморица, поређали су нас уз зид, тражили да подигнемо руке изнад главе. Неколико војника стало је иза нас. Почели су страховити ударци – бејзбол палицама, рукама, ногама. Тукли су по ребрима и табанима.
Сломили су ми десет ребара, а када сам пао, пришли су и почели да ме шутирају. Окретао сам се укруг. Од једне до друге чизме – сећа се Благојевић доласка у заточеништво.
– Те ноћи нисам смео да легнем, стајао сам придржавајући се за цеви. Бол је био неподношљив. Међутим, праве страхоте Керестинца осетио сам када су ме одвели у собу за мучење, без прозора, са језивим справама. Звали су је лабораториј.
Закачили су ме лисицама за цев, једну жицу провукли су испод лисице, другом кроз коју је пролазила струја пекли су ме свуда по телу. После неког времена изгубио сам свест, а њихово иживљавање трајало је готово цео сат. Тада сам први и једини пут колико сам био у заробљеништву пожелео да се убијем.
Мистериозно, како је пребачен из затвора у Госпићу у логор Керестинац, тако је и враћен.
После два дана одведен је на размену код Книна. Од тад је прошло 20 година, а узнемирујућа сећања не бледе.
Виктор – човек међу зверима
Благојевић је због свега што је преживео тужио државу Хрватску, а пред судом је рекао да је спреман да се одрекне надокнаде у замену за слободу једног од осуђених војника Виктора Иванчина.
– Он је једини међу зверима био човек. Кад би ме извели да ме туку, он је за разлику од других који су тукли по ребрима и глави ударао тамо где најмање боли. Морао је да ради то што раде сви, али је једини показао самилост. Једне ноћи, пијани војник ме је извео испред ћелије и ставио ми нож под грло, док су се двојица његових другара смејала у ћошку.
Мислио сам да ми је то крај, а онда се појавио Виктор, одгурнуо тог пијанца и вратио ме у ћелију – каже Благојевић.
(Курир)
