Бивша прва дама СРЈ и супруга Слободана Милошевића, Мира Марковић у интервјуу за “Вечерње новости” говори о томе како је видела позицију свог супруга деведесетих година и своју улогу у тадашњем политичком животу Србије.

Марковићева, која живи у Москви, сматра да Милошевићев успон није допринео да она изађе у “први план”, јер како каже политиком је почела да се бави још као тинејџерка.

– Разуме се да сам у у јавном животу била присутнија када је Слободан постао председник државе. Али, моја јавна активност није почела тада, нити је трајала колико његов мандат – рекла је бивша председница ЈУЛ-а у интервјуу.

Како каже, Милошевић је своју своју политичку и државну активност није доживљавао персонално.

– Био је национални лидер и шеф државе у једно готово библијско време, доносио је историјске одлуке, носио одговорност за време у коме смо живели и за сутрашњи дан. Из таквог односа према ономе што је радио искључен је сваки интерес за себе самог, а поготово тривијалност – до када ће ме и колико волети, и тако даље – прича Марковићева.

Она каже да су о Милошевићу многе неистине и полуистине прошле у јавност, и објашњава да је то било неизбежно, јер лаж поновљена хиљаду пута на крају престаје да буде лаж.

– Слободан је дуго био против реаговања на неистине и полуистине. Неколико пута у Хагу ми је рекао да је можда погрешио. Али ипак до краја живота је веровао да ће “једног дана све доћи на своје место” и да ће се “за лажи схватити једног дана да су лажи” – каже она.

На питање шта је више боли увреде и вређање бивше опозиције или издаја и кукавичлук бивших пријатеља, Марковићева каже:

Кукавичлук некадашњих другова, који су то престали да буду 24. септембра 2000. године, када су саопштени изборни резултати, мене не боли. Зашто би ме болео туђи кукавичлук? Нека боли њихове потомке, ако им у међувремену кукавичлук не буде приказан као нужна и поштена прагматичност. А што се издаје тиче, она је и када се ради о најближим сарадницима, пријатељима, друговима, прилично распрострањена појава уопште међу људима, па и у нашем народу, наравно, можда код нас нарочито. Када наиђу тешки дани, разбеже се од онога ко се у тим тешким данима нађе у највећој невољи, праве се да се са њим нису богзна како слагали, да су били у заблуди да је бољи него што јесте и тако даље. У сва времена је у тешким данима било много таквих „моралних громада“ и „јунака“, али је у тешким данима било и стварних моралних громада и јунака. Тако се разликују велики људи од свог антипода. Већина људи са којима смо се дружили од када је Слободан постао „Слоба слобода“, кад су наишли ти тешки дани, претворили су се у ликове добијене укрштањем зеца и хрчка. Бол за који ме ви питате није ми се изгледа догодио. Бол је узвишено осећање. Не може да ме боли издаја генерисана из анималног страха и дућанџијског егоизма.

Марковићева каже да није имала емотиван однос према активности опозиције, и да је доживљавала национално и историјски:

-Увреде и вређање бивше опозиције не боле ме ни најмање. Ја сам знала од почетка, а пре неколико година је то потврдио у својој књизи и амерички амбасадор Монтгомери, да је опозицију у Србији финансирала администрација САД да дестабилизује власт у Србији, у шта спада и њена компромитација, чији су главни инструменти „увреде и вређање“. Они су радили посао за који су плаћени и на други начин били мотивисани. Ја нисам имала емотиван однос према њиховој активности, доживљавала сам је национално и историјски. Та активност је допринела националној деградацији и историјском дисконтинуитету.

Извор: Вечерње новости

 

Ознаке: Мира Марковић, Слободан Милошевић