Прочитај ми чланакКрајњи циљ владајућег система је да сваку побуну против њега оквалификује као ментални поремећај, да уз помоћ фармацеутске мафије здраве људе претвори у болесне, које ће такође третирати само као „покварене машине“ и извор профита.
Фото: Thinkstock
Крајњи циљ владајућег система је да сваку побуну против њега оквалификује као ментални поремећај, да уз помоћ фармацеутске мафије здраве људе претвори у болесне, које ће такође третирати само као „покварене машине“ и извор профита.
Бивши директор париске болнице „Некер“ др Филип Ивен и заступник француског парламента лекар Бернард Дебре, у књизи „4.000 корисних, бескорисних и опасних лекова” наводе како је половина њих, издатих на рецепт у Француској, непотребна и потпуно неефикасна, а пет посто медикамената је опасно по здравље пацијената.
Доктори су, тврде, изманипулисани од фармацеута, шефови здравственог система уплетени са „наркомафијом”, како би од државе извукли што више новца.
„Спрега фармацеутске, односно медицинске индустрије и лекара врло је раширена, могли бисмо рећи свеприсутна, битно утичући не само на функционисање здравственог система, већ обликујући и саму концепцију болести и лечења“, пише у књизи. Произвођачи медикамената данас финансирају значајан део истраживања везаних за лекове, а лекари-научници им помажу у добијању пожељних резултата.
Кроз професионално образовање, у режији компанија, доктори-наставници те фалсификоване налазе дистрибуирају „клиничарима“, а преко корумпираних медија широкој јавности. У државним агенцијама и осигуравајућим кућама, лекари-експерти одобравају фармацеутске производе за тржиште, стављајући их на листе обавезног осигурања.
Лекови, или прича о обмани
Књига је објављена у време када се већ почело писати и говорити о злоупотребама и штетним учинцима фармацеутске индустрије и терапије лековима. Књига се нашла на „бојном пољу“ где околности нису наклоњене онима који желе показати наличје једне, у овом случају медицинско-фармаколошке стварности. Ради се о својеврсној „борби с ветрењачама“ јер су на другој страни капитал и индустрија фармације, као и цео здравствени систем, чије устројство то подржава. Докторка Лидија Гајски, ауторка сериозне студије „Лекови, или прича о обмани“, на крајње мериторан начин износи на светлост дана непобитне чињенице, показујући наличје савремене медицинске и фармацеутске струке, њихову интересну повезаност са крупним капиталом.
Ангажман и њен истраживачки рад недавно је препознат и у Већу Европе, где је позвана да одржи серију предавања. „Живимо у времену корпоративизма“, каже др Гајски, „моћ је централизована у рукама глобалне олигархије, она је изградила обесхрабрујући систем, а неретко кажњава људе који сметају, супротстављајући се њеном доминантном циљу и интересу – профиту. У здравству то се односи на зараду медицинске, у првом реду фармацеутске индустрије. Стога, моја одлука да проговорим и није била баш сасвим једноставна. Пресудила је моја истинољубива нарав, критичност према ауторитету и релативно независна позиција“.
А затим: „У здравственој администрацији, лекари-саветодавци уређују политику одабира лекова у интересу њихових произвођача, а при законодавној власти кроје законе по њиховој мери. Све те улоге и функције ради тек неколико водећих медицинских стручњака, они су најодговорнији, уз политичаре, за чињеницу да су здравствени системи претворени у елдорадо фабрика лекова и друге медицинске индустрије. Они су за то, наравно, добро награђени новцем, професионалним угледом и политичком моћи. Корупција у ординацијама мање је битна, не само зато што су дарови скромнији, већ и стога што „обични“ лекари-практичари нису ни свесни да су корумпирани. Фармацеутски комплекс до те мере се проширио, потрошио је болесне људе и сада улази међу здраве, на начин да их претвара у болесне, успут зарађујући“, пише др Гајски.
О извесном первертирању фармаколошке индустрије каже: „Уназад педесетак година, фармацеутска индустрија је могла у исто време да зарађује и лечи људе. Међутим, у последњих неколико деценија је, на плодном тлу медицине и здравства, где јој нико није поставио границе, толико нарасла да је та два задатка постало немогуће помирити. Напросто, дошло је до „засићења тржишта“ болесних људи. Да би се даље зарађивало, требало је кренути међу здраве.
Ту се успоставило више модела. Један од њих је концепт тзв. фактора ризика. Тако је холестерол проглашен ризичним за срчани удар, повишени притисак, мождану кап, шећер, за отказивање бубрега и слепило. Људи са повишеним вредностима холестерола проглашавају се ризичном групом и нуде им се лекови ради спречавања болести у будућности. Јасно је да високи крвни притисак и шећер треба лечити; реч је о стањима која стварају тегобе и ту смо на терену традиционалне медицине, лечења људи који пате.
Међутим, са нормалним, просечним нивоима ових параметара, нарочито ниским вредностима, што се у последње време нуде као циљне, корист од лечења је занемарива или не постоји. Клиничким смерницама снижавају се нормалне вредности холестерола, притиска и, у мањој мери, шећера. Њих, без научног упоришта, формулишу мале групе клиничара везаних уз фармацеутску индустрију, па смо доведени у ситуацију да је данас у земљама западне Европе 70 до 80 посто старијег становништва подложно примени барем једног превентивног кардиоваскуларног препарата“.
Језиве дијагнозе
Америчко издање „Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје“ (ДСМ) у свом првом издању (1952) препознаје 104 болести душе, да би у четвртом издању (1994) регистровао 357 поремећаја. У најновијем, од пре две године, број је заокружен на 489. Пре Другог светског рата тај број је износио 26. Др Гајски тврди да је крајњи циљ владајућег система да сваку побуну оквалификује као ментални поремећај, о чему сведочи монструозна дијагноза ината као „опозиционог пркосног поремећаја“ (опоситионал дефиант дисордер, ОДД); којом се жигошу пркосни појединци (инаџије) склони критици власти. Њихова непослушност сматра се изузетно опасном због тенденције „рушења ауторитета, доминантног мишљења, или друштвених норми“.
У психијатријске случајеве се убрајају и неки појединци због „параноидне сумње да их власт прислушкује“, као и растућа популација заговорника здраве хране са оригиналном дијагнозом „орторексичне нервозе“ (ортореxиа нервоса). Уколико сте ипак остали психички неоштећени, сачувавши присебност и хладнокрвност, ту је нова психијатријска дијагноза „спорог схватања“ (слуггисх цогнитиве темпо) намењена превише опуштеним особама приликом обављања стресних свакодневних задатака.
Ту спада и „пасивно-агресивно понашање“ (пассиве-аггресиве бехавиор, ПАБ), приписано особама као што су били Ганди или Мартин Лутер Кинг; разлог је њихова пасивно-агресивна филозофија, ту свакако спада и амерички природњак Хени Дејвид Торо са својим „Есејем о грађанској непослушности“ (1849), где тврди да је најбоља власт она која најмање влада. При томе користи термин „савести“, неопходне при доношењу политичких и медицинских одлука, нагласивши: „Велики број појединаца служи држави, углавном не као људи већ као машине, својим телима. Они су стална војска, милиција, полиција, наоружани грађани… У већини случајева нема слободног изражавања мишљења или моралне одговорности, него се спуштају на ниво дрвета, земље и камења – а можда се од дрвета могу правити људи који ће, исто тако, послужити циљу?“
Старост као болест
У случају остеопорозе, како пишу др Филип Ивен и Бернард Дебре, примењен је модел по којем је младост проглашена здрављем, старост болешћу. Дефиниција болести, данас у употреби, створена је тек 1994, тако што је за нормалну вредност узета густина костију жена старих између 20 и 30 година. Губитак калцијума физиолошки је процес везан уз старење и оваква контроверзна дефиниција је довела да жене у педесетој имају значајну шансу да им се „открије“ остеопенија, а код оних у седамдесетој, остеопороза.
Легитимно и исправно је настојати да се одложи старост и њене манифестације, ма колико она била физиолошка. Међутим, лекови што нам се за то, на овом подручју нуде, сумњивог су дејства и нису без нуспојава.
„Болести се измишљају на начин да се (квази)научним истраживањима докаже дејство фармацеутског препарата у одређеним стањима. То могу бити физиолошки или гранични, пролазни поремећаји. Онда се прогласе болестима. Примери менопаузе, „предменструалног синдрома“, еректилна дисфункција (полне потешкоће код мушкараца), то јасно илуструју. Од „хелицобацтера пyлори“, бактерије настањене у слузокожи желуца код 60 посто људи, почетком деведесетих година створена је нова болест; нова класа лекова, у вези са бактеријом, до краја деведесетих, постала је једна од најпрописиванијих.
Од читавог низа новостворених психијатријских обољења, споменимо само честу социјалну фобију, страх од јавног наступа. Без стварне потребе, лечи се антидепресивима. Произвођачи препарата за раст косе ћелавост настоје прогласити болешћу; могло би се догодити да ускоро осване под неком шифром у класификацији кожних обољења“, каже др Гајски.
Злочиначка улога психијатара
Репресивни систем глобалне контроле показао је у САД изузетну инвентивност замењујући силу оружја аргументима „експертских тимова“, наоружаних законским и подзаконским актима за умиривање народа. Тако почиње голгота „неприлагођених“ – они се предају у руке професионалаца, обучених за рутинске операције „психијатријске обраде“. Ако је у питању малолетник, а њих је све више, родитељи имају прилику да у року од 30 дана дају сагласност за добровољну предају детета. Некооперативност подразумева санкцију избацивања из школе. Док не добије сертификат психијатра, да није опасно по себе и друштво, дете ће, према замисли творца овог закона, тексашког политичара Џејсона Вилалбе, похађати алтернативну школу.
Вилалба се прославио доношењем Закона о обавезној вакцинацији, као и Закона о забрани снимања полиције током интервенције против грађана. Овим и сличним поступцима, улога психијатара у изградњи темеља за Нови светски поредак постаје све очигледнија, па не чуди што заузимају значајне позиције у пирамиди друштвене самозаштите, спроводећи инструкције Америчке асоцијације психијатара (АПА), удружења задуженог за модификацију психичке структуре непослушних.
Ова модификација се врши помоћу медикамената, а проширена листа поремећаја, уобичајених код адолесцената (промене расположења, сметње у памћењу, поремећај пажње), омогућава присилно излагање издашној фармацеутској понуди.
Уз помоћ утицајних (и подмићених) научника и доктора, проширују се границе болести. Сценарио је сличан већ описаном. У истраживањима, плаћеним од фармацеутских компанија, научници „нађу“ како медикаменти делују и у благим или повременим формама болести. Онда одбор „експерата“, са платног списка тих истих компанија, те облике болести што се раније нису лечиле (јер и нису болест), прогласе патолошким и подложним терапији. На тај начин проширене су границе болести, попут астме или депресије.
Ширење индикација нових обољења, којима су потребни лекови, остварује се на сличан начин, кад истраживања „докажу“ дејство препарата у новим стањима и на новим популацијама. Лекови за холестерол, за десетак година су, од индицираних у уским групама срчаних болесника, прерасли у антиартеросклеротске који се могу увести већини људи изнад педесете. Антидепресиви, некад давани само за теже облике депресије, данас имају и до дванаест индикација, укључујући и блаже анксиозне поремећаје.
Лекови за све и свашта
У првом реду, непотребни лекови се прописују за кардиоваскуларне болести, указује др Лидија Гајски. На том пољу се нарочито афирмисао концепт превенције, па се, са циљем спречавања болести попут срчаног и можданог удара, велике количине лекова дају широкој популацији здравих људи. Примере налазимо у медикаментима за снижавање масти, шећера у крви и крвног притиска, неки су против згрушавања (нпр. аспирин); њихов учинак је скроман или непостојећи.
На подручју психијатрије, друштвене и интерперсоналне тешкоће претворене су у медицинске, подложне фармакотерапији и другим медицинским поступцима. Оне их, наравно, не могу решити.
Тако је депресија типичан пример медикализације; од сразмерно ретке психијатријске болести, у последњих двадесетак година „нарасла“ је до једног од највећих глобалних здравствених проблема. Упоредо, расла је и потрошња антидепресива; делотворност (осим у тешким сликама депресије) је на нивоу плацеба (таблета са брашном или шећером). На подручју онкологије, односно лечења рака, често се примењује бескорисна хемотерапија, не само због притиска фармацеутске индустрије, него и стога што се болеснику и породици жели оставити нада и утисак да се још увек нешто ради и предузима.
Оно што важи за лекове, у значајној се мери може рећи и за дијагностичка испитивања (рендген, ултразвучне контроле, колор-доплер, магнетска резонанца, томографија…). Под притиском произвођача медицинских апарата, потрошног материјала, биохемијских и других тестова и реагенса, у примену улазе поступци чија је сврха неретко дискутабилна. Премда је развој медицинске технологије на подручју дијагностике донео и несумњиву добробит, систем њене евалуације крајње је неадекватан, ако уопште постоји. Критични и одговорни медицински стручњаци упозоравају на то да нека испитивања не представљају ништа више од „још једне цигле у зиду“; не само да не побољшавају исход лечења, већ могу нанети штету.
„Као пример се може узети ЦТ коронарографија“, тврди др Гајски и каже да се, како у Хрватској тако и у Србији, изводи у неким приватним поликлиникама: „Али, претерује се и са мање софистицираном дијагностиком. Оволики број лабораторијских испитивања сасвим сигурно није потребан, као ни рендгенско снимање плућа пре сваке операције; доплер вратних и ножних артерија ординира се пречесто, без стварних клиничких индикација; дензитометрија је, у начелу, непотребна дијагностичка метода.
Нарочито је спорна потрага за ризичним особама и онима у почетној фази болести. Док се налаз гинеколошког карцинома једноставним и размерно поузданим „папа-тестом“ може сматрати примером корисног „скрининга“, истраживања су показала да је мамографија, у смислу превенције рака дојке, готово бескорисна, а ПСА туморски маркер, у смислу превенције рака простате, врло проблематичан.
У медицини има непотребних хируршких захвата, сасвим сигурно. Широка дијагностичка обрада резултира значајним бројем лажно позитивних налаза, па се пацијенти подвргавају непотребним хируршким захватима, некад повезаним са озбиљним компликацијама; на пример, непотребне операције „квржица“ у дојци.
Произвођачи вештачких зглобова, ортопедских вијака и плочица, срчаних електростимулатора, стентова и хируршких инструмената, одреда су заинтересовани за што више операција. Притом се неретко ради о новим, недовољно испитаним производима, па се онда догоди да 93.000 људи широм света мора експлантирати (извадити) недавно уграђене скупе „најновије и најбоље“ протезе кука, јер се накнадно нашло да су штетне по здравље“.
Преваре и манипулације
И лекари су мотивисани за увођење нове технологије јер на њеној примени, односно увођењу у здравствени систем, изграђују своје професионалне каријере и престиж. У САД је у току суђење докторима који су непотребно уграђивали стентове (интраваскуларне протезе) у срчане артерије својих болесника. У свему томе није без значаја агресивни ментални склоп модерног доктора – све је мање вођен идејом добробити болесника, а све чешће гледа шта би се с њим још могло учинити. Многе жене са индикацијом вађења материце, гинеколози су уверили да им нису потребни ни јајници, па су, после операције, остале и без здравих, неретко још функционалних органа.
Поставља се и питање квалитета додатака прехрани и разних суплемената што се продају у апотекама. Шта је са њиховом ефикасношћу? Елем, кад је готово половина онога што се прописује на рецепт бескорисно, можете мислити колико је тога непотребног изван система здравственог осигурања! Да би додатак храни, односно помоћно лековито средство, добило дозволу за промет, мора задовољити критеријуме нешкодљивости; ефикасност нико не испитује. Зато је већина тврдњи о корисности тих препарата без икаквог научног упоришта, а те лажне тврдње врло се ретко санкционишу. Произвођачи злоупотребљавају наивност и поверење купаца.
Медицина је изузетно плодно тло за преваранте и манипулаторе, како за оне мотивисане лаком зарадом, тако и за оне са месијанским поривима и амбицијама.
Дрске преваре и крајње неетичка изнуђивања требало би забранити и кажњавати. Међутим, регулација на широком подручју тзв. алтернативне (комплементарне) медицине без поговора је потребна, не би је требало темељити на забранама и санкцијама. На том подручју има, објективно, делотворних терапијских метода (дијагностичке су под знаком питања и ту би се требало држати службене медицине), а и кад нема строго научно доказане користи, остаје плацебо учинак који нипошто не треба одбацити.
Догматичан став ортодоксних научника и лекара који „алтернативцима“ забрањују право лечења, позивајући се на медицинску науку препуну ограничења и злоупотреба, не „пије воду“, јер савремена медицина све мање испуњава очекивања људи. „Било би паметније и поштеније да сви научници и доктори најпре почисте пред властитим вратима, тј. да се ослободе надрилекарства које сами практикују, као и технократско-бирократског менталитета“, саветује др Гајски.
Велики део људи, премда су медицински лаици, осећа да је све више „нездравог“ у медицини. Указујући на проблематична места у вези са вакцинацијом и честим прописивањем антибиотика, позивајући на преиспитивање сваке поједине вакцине, др Гајски каже: „Узимање антибиотика се често прописује онда када заиста то није потребно, на пример у случају вироза или блажих упала. То је више један спољашњи, козметички захват, док у свакодневној пракси лекари и даље радије прописују антибиотике, без пуно размишљања. Ограничавање прописивања антибиотика само на стања кад су стварно оправдани врло је важно, не само због нуспојава и уштеде, већ ради смањења развоја отпорности бактерија на ове лекове.
Уз велику потрошњу антибиотика, ускоро бисмо могли почети губити битку са бактеријским болестима. Већ данас, нарочито резистентни сојеви бактерија, развијени у болничком окружењу, узимају десетине хиљада живота у Европи. Упркос томе на овом, као и на другим подручјима медицине, немамо ефикасну регулацију. Систему, а њиме господаре произвођачи медицинске технологије, у интересу је што већа потрошња, без обзира на исход. Потрошњу повећава и преоптерећеност лекара; њима је, у недостатку времена, најлакше да напишу рецепт или упут…”
