Прочитај ми чланакУ Хрватској је ових дана актуелизована прича о Аркановој сарадњи са хрватском службом, а новинар Драго Хедл пренео је сведочење оперативца који је учествовао у откупу видео записа српских злочина. Јосип Манолић, човек који је први актуелизовао ту причу за Недељник је рекао да је то била „прљава игра са Арканом“.
Јосип Манолић је у својој књизи „Политика и домовина“ открио да како је Хрватска од Жељка Ражнатовића Аркана купила 12 шлепера оружја, и како је Аркан Хрватској за два милиона марака продао касету са снимцима масакра на Овчари.
„Документи који говоре о споменутом видеозапису такођер постоје; надам се да нису у међувремену уништени, као што постоје документи који показују да Арканово ухићење и суђење у Загребу није сматрано препреком наставку сурадње с тим човјеком. Аркан ће остати у континуираном контакту са Златком Багарићем, све до Багарићева убојства, али и с Фердинандом Јукићем, дјелатником Службе за заштиту уставног поретка, те с још неким појединцима, великим хрватским господарственицима чија имена засад не бих спомињао“, пише Манолић у књизи.
Новинар Драго Хедл за Телеграм.хр написао је чланак о човеку који је за Туђмана купио снимак с Овчаре.
„Златко Багарић, неокруњени краљ мафијашког подземља, убијен је прије 18 година, у јулу 1998, а контроверзни Фердинанд Јукић, кога Манолић такођер наводи, умро је у Реметинцу средином фебруара 2014, гдје је издржавао казну због малверзација у претворби Бадела. Но, точно девет година прије смрти, у фебруару 2005, Фердинанд Јукић, бивши агент СЗУП-а, потанко ми је испричао како је, за два милијуна тадашњих њемачких марака у Бриселу купио ту казету“, пише Хедл.
Услов је, наводи, био да о томе прича анонимно.
У једном моменту у том међусобном шпијунирању долази до ситуација када треба некоме нешто дати. То је трговина и он је трговао. – Јосип Манолић
„Његову исповијест о томе објавио сам у Ферал Трибуну 2005. Јукић ми је о постојању касете говорио још у августу 2003, но тада није био вољан спомињати детаље“, бележи Хедл, додајући да је у другом наврату његова прича била поткрепљена с неколико докумената и фотографија, који су додатно потврђивали оно што је испричао.
„Рекао сам Туђману за постојање те казете и он је био заинтересиран да дођемо у њен посјед“, причао је Хедлу Фердинанд Јукић до кога је споменута информација дошла из кругова блиских Жељку Ражнатовићу Аркану. „Кад сам Туђману рекао колика је цијена, упутио ме да се обратим Јози Мартиновићу, тадашњем министру финанција и убрзо сам тих два милијуна марака преузео у Палмотићевој 24 у Загребу, у згради у којој су становали важнији припадници СЗУП-а и особе из Туђмановог осигурања.“
Хедл даље наводи ток операције:
„Да на путу у Бруxеллес, гдје је казету требало преузети, не би, због два милијуна ДЕМ у торби, имао проблема с хрватском граничном полицијом, Јукић је исходио потврду коју му је издао тадашњи помоћник министра унутарњих послова Јерко Вукас. На потврди је стајало да је Јукић ‘дјелатник службе’, да ‘путује по задатку’, те се од граничне полиције тражило да се ‘истоме омогући несметан прелазак државне границе Републике Хрватске’.
Примопредаја казета обављена је 1. фебруара 1992. у Бриселу. Два дана прије тога онамо је уз Јукића отпутовао још један оперативац СЗУП-а, чије име Јукић није споменуо. Јукић ми је показао и кривотворену мексичку путовницу, на име Лоyола Абогадо, коју су му израдили у Хрватској и с којом је ушао у Белгију. Обојица оперативаца СЗПУП-а одсјела су у хотелу ‘Цоптхорне Степхание’ у улици Авенуе Лоуисе 93. Јукић је био у соби број 509. У вријеме кад смо разговарали, још је увијек чувао тај хотелски рачун и показао га као доказ да је ондје уистину био.
Примопредаја казета збила се ресторану ‘Wитцх Инн’, чији је власник био вуковарски Србин, извјесни Кончић. Јукић и његов колега, оперативац СЗУП-а, у договорено вријеме дошли су у ресторан помало опскурна имена, чију ми је слику Јукић показао. Ондје их је већ чекао двојац с казетом. Јукић каже да су изгледали врло незгодно. Прво питање било је имају ли новац. Кад су одговорили потврдно и затражили да виде садржај казета, један од двојице људи који су дочекали СЗУП-ов двојац позвао је неку млађу жену. Говорила је српски, представила се као сурадница агенције АП и донијела видео камеру.
Српски двојац, причао ми је Јукић, би је врло нервозан, тражили су да се примопредаја обави што прије. Инзистирали су да погледају само првих и задњих пет минута снимке и исто толико у средини.
Оно што су видјели на дисплеју видео камере није остављало никакве двојбе. Уистину, радило се о језивом документу, снимци масакра на Овчари. Два Србина која су дочекала Јукића и његовог колегу, оперативца СЗУП-а, пажљиво су умотали казету у фолију и залијепили је. Рекли су да је не одмотавају, јер ће онај, коме казету требају предати, точно знати како је била умотана.
Двојица хрватских обавјештајаца која су се у Бруxеллес упутила да би преузела казету са снимцима Овчаре, ондје су се, међутим, упетљала у озбиљан инцидент с Марком Голдингом, тадашњим мировним посредником за подручје бивше Југославије, за кога су хрватске тајне службе имале сазнања да прима значајне финансијске дознаке из једне кипарске банке, повезане с банкама у Србији, као награду за фаворизирање српске стране у мировним преговорима који су се тада водили. Инцидент је био врло озбиљан, па је хитно требало напустити Брисел. Из Белгије Јукић је отпутовао с другом кривотвореном путовницом, на име Фердо Хоцхбаум, коју су му израдили у МУП-у у Загребу.“
Према Хедловим наводима, исте вечери кад се вратио у Загреб Фердинанд Јукић је касету однео Туђману.
Иначе, Јосип Манолић, човек који је актуелизовао ту причу у својој књизи је за Недељник рекао да је то била „прљава игра са Арканом“.
„Природа пословања била је двојака – интерес старе службе СДС и интерес криминалних скупина које су с Арканом сурађивале у Франкфурту. Да, то је била прљава игра са Арканом. У једном моменту у том међусобном шпијунирању долази до ситуација када треба некоме нешто дати. То је трговина и он је трговао…“, рекао је Манолић за Недељник.
