Прочитај ми чланак
Дугогодишњи помоћник савезног министра правде Звонимир Томовић био је први гарант за кредит колеге Реџепа Јашарија, због чега је доспео у велике финансијске и породичне неприлике.
Није ништа ново ни необично да многи грађани Србије живе у дужничком ропству због кредита или зато што су жиранти несавесних банкарских дужника. Необично је када таква судбина задеси бившег високог савезног функционера који је жирант другом бившем високом савезном функционеру.
Звали су их Боро и Рамиз, јер су били добри пријатељи, један Србин из Црне Горе, други Албанац с Косова. Обојица су годинама били помоћници савезног министра правде, а сада су пензионери.
Звонимир Томовић је дужан преко главе, али не банци него пријатељима од којих је позајмљивао новац зато што није могао да узме кредит од банке за лечење супруге, која је у међувремену преминула. Није био кредитно способан јер је већ десет година жирант Реџепу Јашарију, а он рате кредита – не отплаћује.
Одмах треба рећи – Јашарија нисмо успели да пронађемо јер га нема на адреси наведеној у уговору, нити живи у стану с телефонским бројем који се води на његово име.
Јашарију је одобрен наменски кредит од 720.000 динара, а то је било 11.982 евра у марту 2002. године, када је евро вредео 60 динара. За тај новац, тадашњи помоћник савезног министра правде купио је аутомобил „мицубиши каризма”.
– Ни банка ни суд не могу да га пронађу. Он је био једини Албанац с Косова на раду у савезним органима и то је за мене био разлог да му помогнем. Дружили смо се па су нас многи звали Боро и Рамиз. Кредит није отплаћивао, а суд је обавезао њега, као главног дужника, и нас двојицу жираната да солидарно платимо дуг. Поднео сам тужбу у којој тражим да ме банка ослободи обавезе јемца, како бих био кредитно способан јер ми је новац био потребан за лечење тешко оболеле супруге – каже Томовић.
Његов колега и пријатељ Јашари знао је за Томовићеву тешку ситуацију.
– Обећавао је да ће вратити новац, давао бесу, а онда је почео да ме избегава. Није ни отплатио аутомобил. Продао га је. Земљу у Урошевцу продао је по доброј цени и купио два стана у Београду, а један је незаконито добио од савезне владе – тврди Томовић.
Кредит је одобрен под условом да Јашари достави банци полисе осигурања на цео износ кредита и на путничко возило.
– Ако дужник затаји, онда се банка намирује код осигуравајуће куће. Битан услов уговора био је да он не може да отуђи путничко возило, купљено средствима од кредита, без сагласности банке. Ако прода аутомобил, банка је овлашћена да раскине уговор и да тражи од њега измирење свих преосталих рата. Ниједан од ових услова из уговора није испоштован, нису достављене полисе осигурања, а банка је ипак пустила кредит – објашњава Томовић.
Супруга је три деценије боловала од мултипле склерозе и лечење је давало резултате, а онда је једног дана пала и сломила ногу.
– Постала је непокретна. Опоравак је био компликован јер је организам био исцрпљен због основне болести. Умрла је 2007. године од рана због лежања. Да нисам жирант Јашарију, могао сам да узмем кредит од 11.000 евра, што би ми било довољно да седам месеци плаћам терапију од које би се опоравила – прича Звонимир Томовић.
Рате Јашаријевог кредита нису му скидане од плате, али у кредитном бироу увек се палила црвена лампица за подизање другог кредита, због статуса жиранта.
– Због тога сам био принуђен да многе пријатеље и познанике молим да ми позајме новац, али све то није било довољно за континуирано лечење. Банку није интересовало моје стање крајње нужде – каже Томовић.
Тужио је банку, писао Надзорном одбору Врховног суда и Високом савету судства, Народној банци Србије и министру финансија и молио да буде ослобођен обавезе жиранта, али ништа није вредело.
Томовић има 75 година, двоје деце и троје унучади. Живи у Београду, са ћерком и унуком, у стану зета који је погинуо пре две деценије у саобраћајној несрећи. Једина његова имовина је двоипособни стан у Подгорици. Намерава да га прода како би вратио дугове, али би у том случају његов син морао да живи као подстанар.
Истиче да има чист образ, ведро чело, али и здравствене проблеме. Више од 30 пута био је добровољни давалац крви, а сада живи на лековима и тражи правду. Многе његове колеге из савезних органа добиле су станове од државе и о томе нам је доставио записник о извршеном инспекцијском надзору у Комисији Савезне владе за стамбена питања, али то је посебна прича.
(Политика)
