Када је после 17 дана порођаја коначно родила девојчицу у Зрењанинском породилишту, Надици Блажић лекари су саветовали да заборави на своје дете. Да га једноставно остави и оде. А разлог – јединствена медицинска дијагноза компликованог назива, безброј аномалија на телу, потпуно непознато ментално стање. Данас готово обична, срећна девојка, Марина је рођена без врата, кључне кости, са једном ногом краћом од друге, потпуно асиметричним лицем, са озбиљним оштећењем слуха и вида.

Ова седамнаестогодишња девојка данас је светска вицешампионка у модерном плесу у категорији деце са инвалидитетом! За разлику од својих вршњака, који имају сличне проблеме, она није невидљива.

Свесна је, каже, да за све може да захвали својом мајци Надици. Њеној безграничној љубави коју је пружила својој девојчици. Без обзира на одраз у огледалу. Њеној борби да пронађе лекаре, поправи шта је могуће поправити, што је није држала скривену иза зидова, већ гурала међу људе. Своја искуства самохраног родитеља са дететом са инвалидитетом, Надица Блажић, данас несебично дели кроз удружење „Плава шкољка“ чији је основач.

 

КУЛТУРА И СПОРТ

Основала сам ово удружење да покажем да су култура и спорт за све – каже Надица Блажић. – Чланови могу да буду мајке и деца из целе Србије са свим различитим инвалидитетима, синдромима. Све је бесплатно, а за четири године колико постојимо имамо две редовне акције. Годишње кроз удружење прође 1.000 малишана. Организујемо бесплатне радионице, летовања, као и редовну акцију спортске игре за децу са инвалидитетом „Хоћу да се играм“. Циљ нам је да деци која дођу из других градова покажемо да је Београд играоница, а не болница, јер они престоницу углавном доживе кроз прозоре здравствених установа.

 

– Знала сам да ће моја љубав учинити оно што медицина не може – каже Надица, која осим Марине има ћерку Милену (26) и сина Дарка (24). – Бити мајка само по себи велика је обавеза, ако је самохрана, посао је вишеструко тежи. А када се на то дода несрећна околност да дете има проблем, инвалидитет или је болесно, мајчинство добија сасвим другу димензију. Најтеже ми је било што ти нико не говори одакле да почнеш. Који проблем прво да решаваш. Кроз удружење покушавам да другим мамама олакшам пут, а кроз робну марку наших рукотворина коју сам регистровала, и могућност да зараде.

Већина лекара се од самог почетка бавила решавањем естетике, занимало их је како да улепшају медицински феномен. Међутим, Надица каже, најважнији је био проблем слуха и вида, побољшати ментални развој, који је стагнирао.

– Када је Марина имала шест година, оставио ме је муж. Била сам са троје деце на улици – каже Надица. – Маринин отац није хтео да прихавти такво дете. Тада сам остала и без посла учитељице у селу Кумане код Зрењанина, јер сам детету морала да се посветим потпуно. Обилазила сам лекаре, распитивала се и коначно смо добили преглед код врхунских лекара за вид из Русије и након много операција, и специјално направљених наочара, уместо пет одсто вида, на једном оку је 25 одсто, а на другом уместо 25 – 75 одсто. Преселиле смо се у Београд да би ми лекари били доступни.

У другој години, Марина је проходала, од треће је свирала клавир, а од шесте већ је играла фолклор. Више од 200 дана у години проводила је на терапијама, а више од трећине године на бањском лечењу.

– Све то допринело је да се моја девојчица физички промени, да научи да се носи са својим проблемом, да се не боји људи и њихове реакције – прича ова храбра мајка. – Завршила је основну школу, сада је у средњој „Стефан Дечански“, одличан ђак са свим петицама. Мој понос. Пре шест година кренула је на хип-хоп, врло брзо открила свој таленат за плес и данас наставља тиме да се бави. Има групу са још три девојчице, од којих је једна потпуно глува, а друге две имају озбиљно оштећење слуха.

Свих ових година, Надица каже, само једном је плакала. Тада када је уместо срцем погледала своје дете сликом у огледалу.

– Никада више нисам – каже Надица. – Зато кроз „Плаву шкољклу“ желим да охрабрим друге маме, нарочито самохране да се боре за своју децу, да их воле, да их не скривају, да се пробуде из осећаја сажаљевања, већ да омогуће својој деци да пронађу место у друштву, место које им припада и које заслужују.

На питање да ли има проблем са непријатним погледима, јер је другачија, Марина одмахује главом. Каже, нити их примећује, нити је се тичу. Напротив, не жели да буде невидљива.

ПОТРЕСНЕ ПРИЧЕ

– Од када постоји удружење много ми је лакше – каже Сенка Релац.

Њена ћерка Тања (26) је потпуно несамостална, има ментално оштећење са психозом, али држава сматра да јој не треба 100 одсто неге. На име тих 30 одсто способности следује им сума којом не могу да плате 13 лекова дневно које девојка пије и уз то да преживе. Јер, Сенка је самохрана мајка и незапослена.

Дванаестогодишњи син Оливере Нешић има необичну болест – неурофиброматозу, огроман број тумора свуда у телу. Зато је малом Сави неопходна операција кичме, која кошта 2,5 милиона динара недостижних за ову породицу.

Ово су само два од мора сличних случајева са којима се „Плава шкољка“ свакоднврно сусреће и за које се бори.

ПОТРЕБАН ПРОСТОР

Регистровала сам робну марку „плава шкољка“. Наше производе продајемо на манифестацијама, али сада немамо никакв простор, а да би се подигао ниво, потребно нам је место где ће мајке са децом моћи да дођу и да раде неколико сати – каже Надица. – Идеално би било да добијемо неки стан на коришћење у Београду, онда бисмо могле и да зарадимо више. Јер, готово све су то самохране маме, за коју су деца нон-стоп везана и које самим тим немају посао. То би било место где би маме из унутрашњости када долазе на прегледе, могле да преспавају. Учествовали би и ђаци са дефектологије, којима би то била волонтерска пракса да раде с децом са инвалидитетом.

(Вечерње новости)

Ознаке: Надица Блажић, Особе са инвалидитетом, удружење "Плава Шкољка"