Прочитај ми чланак
(Блиц)
Тешко ми је много, неописиво. Због мене ће моја мала браћа и моја мајка ускоро живети на улици. А све зато што сам у колицима, што је због мене изнајмљивање стана за нас немогуће. И све зато што ми ништа немамо – говори, одмеравајући сваку реч, непокретни Александар (18) који је због прогресивне мишићне дистрофије везан за инвалидска колица.
Волели би да имају чаробни штапић, да сека оздрави: Ђорђе, Мирослав и Александар
Зајечарску четворочлану породицу Ђорђевић чине мама Габријела (39) и синови Александар(18), Ђорђе(10) и Мирослав(9). Живе од социјалне помоћи. Они немају ништа, ни кашику, сијалицу, столицу, кревет, телевизор, фрижидер, шпорет… Баш ништа. Све припада власнику стана у коме живе.
– Имали смо повољну кирију, газда нам је диван човек, али је најавио да ће ускоро продати стан. Немамо где да одемо. Због мене, нови стан мора да има прилазну рампу, а таквих је само у новоградњи где је скупо изнајмљивање. А ми живимо од социјалне помоћи, моја браћа свакодневно трпе, а сад још и ово… – каже Александар.
Помоћ можете уплатити на динарски рачун:2750010221949709 90 – рсд
Социете Генерале Србија, Београд
Можете послати и СМС на број 2552
За више информација позовите 011/333-4-528 или погледајте ОВДЕ.
Његова браћа још не знају шта их чека. Иако им недостаје све оно што друга деца имају, почев од играчака до интернета, па преко укусних и квалитетних оброка, они весело, дечачки, утрчавају из ходника у собу желећи да се представе.
– Ја сам Мирослав и идем у трећи разред. Волео бих да имам чаробни штапић. Учинио бих да бата оздрави, да постанем најбољи рукометаш на свету и да у целом целцијатом свету више не постоје слаткиши јер тада не бих патио. Нарочито сладолед – каже дечак, па му се изненада озари лице, а осмех преплави собицу.
– А летос сам једном јео сладолед! – додаје поносно.
Његов брат Ђорђе муну га лактом, па га мало прекорно погледа јер му је брат заборавио још понешто у вези с оним чаробним штапићем.
– И да учиниш да мама никад не плаче и да никад више не иде у шетњу – каже Ђорђе, па се окрену да објасни:
Мајка Габријела гледа своју децу и као да их милује погледом. Хоће да заплаче, види се, али успева, по ко зна који пут, да тугу упије у себе. Малишани се весело играју и Мирослав показујући своју свеску са петицама каже:
– Ми смо се договорили шта да напишеш. Ништа нам не треба, само један стан да буде наш, па да бата може да прође колицима свуда! Напиши и да нам треба 100 динара да купимо „јафу“ и мали „некст“ од јагоде. И сладолед! И да нам неки добри човек плати да се грејемо – кажу дечаци.
– Она каже да иде у шетњу, а ми знамо да иде да негде зајми новац за вечеру. Она прво много ћути, онда изађе у шетњу и некад донесе храну, а некад не – објашњава Ђорђе машући рукама.
Дечаци живе без оца већ осам година. Иако им је тата честитао Нову годину са пар дана закашњења јер „није стигао од посла да их назове“, иако им месечно плаћа алиментацију само 5.000 динара, дечаци му то не замерају.
Одјавили су парно грејање, скупо је, па станчић греје ТА пећ, али се штеди и на њој.
– Поседамо доле, бата се довезе, па онда причамо и измотавамо се. Много нам је лепо кад грејемо руке овде где дува – каже Ђорђе.
А њихов бата не може сам да устане из колица, да легне у кревет, да се покрије, окрене на другу страну, почеше, очешља…
– Ми чувамо бату! Ја му намештам косу, кад му испадну ноге из колица ја их вратим, стављам му наочаре, доносим лавор кад га мама купа. Једва чекам да порастем да помажем мами јер га она једва носи. Стварно је много мршава – каже Мирослав.
Александар је матурант Економске школе. Врло добар је ђак. Прошле године је од донатора добио електрична колица, али кад падне снег не може да оде колицима до школе. Има компјутер, али за интернет нема пара. Друговима из школе показује математику и статистику. Животна жеља му је да заврши факултет, и да помогне својој браћи.
– Ја све разумем. И њих, и мајку. Они су ми све. Не могу да опишем како ми је када мајка последњи атом снаге користи да ме подиже из колица. То чини небројено пута, кад ме облачи, носи до тоалета, ставља на ве-це шољу да ме окупа јер само тако може… Моја колица не могу да пролазе кроз врата, она јадна носи… Због мене не може ни посао да има – тужно, али поносан на своју мајку – говори младић.
