Прочитај ми чланакСви ћутке трпимо. До када?
Колико људи заиста могу да трпе? Верујем да сте ово питање поставили себи више пута у животу. Што сте старији, тај број је већи.
Сцене из градског превоза у Београду терају нас да изнова испитујемо границе сопственог трпљења.
Последња којој сведочим дешава се већ месецима. Почетна станица 43-ке у Котежу, буљук људи свако јутро око пола 9. Ма шта буљук, митинг. Фале још само страначки активисти који деле хемијске оловке.
Атмосфера међу људима, међутим, нимало весела. Сви они, наиме, већ дуго чекају бус. Предуго.
У Котежу сам последњих 16 година, бус је мање-више редовно ишао на 10-12 минута увек. Све до пре извесног времена.
У пракси то изгледа овако: уместо на оних 10 минута, аутобуса нема најмање по 20 минута. 25. 30. Има дана кад га чекам(о) и по 40 минута.
А народ нервозан. Фркћу у браду, они најбеснији полугласно помињу политичаре на власти.
– Ето, па сад опет гласајте за њих, стоко! – продра се нека жена данас, кад су нам, само што смо ушли у ганц нови аутобус, поручили да исти морамо да напустимо. А чекали смо га пола чуке.
– Зашто, бре, шта му фали?!
– Кад пре стигосте да и овај покварите, мајку вам! – псовка псовку стиже.
Покушавам да размишљам трезвено, иако и сам бесан. Јутарњи шпиц пролази, можда је ова 43-ка потребнија на некој другој линији, где више људи саобраћа.
Никаква ми то није утеха, као ни мојим Котежанцима овог јутра. Јер, следећи пут ћу нови бус да сачекам за бар још 20 минута, а он ће бити крцат јер на ових 100 људи на станици дође још толико.
Тако и би. Стампедо на сва врата, златне деведесете стрикес агаин. Људи ко људи, мало у журби, понеки неваспитани, тек газе једни преко других, да се дочепају најпре места у бусу, а онда и столице да седну.
Нервоза достиже тачку кључања. Раде лактови, народ се дере, гласно негодује, жене сикћу на мушкарце што нису џентлмени, ови им извраћају да је требало да остану кући или иду таксијем ако им смета.
Србија у малом.
Крену некако 43-ка, онако крцата већ на првој станици, а на свакој следећој омањи митинг, једнако нервозног народа који касни. Пређосмо мост, улази контрола код Пионира.
И ту се дешава нешто што никад нисам видео у животу откако се возим ГСП-ом. Нико контролору није желео да покаже карту!
Нико.
Јадним контролорима, неком дечкићу и још млађој девојци, сасуше људи у лице све што им је на души.
– Каква бре карта, хохштаплери једни?! Знате ли ви да већ сат времена стојим на станици? За шта карта? – урла неки средовечни, до пре пар тренутака бих рекао господин.
– Имам карту, али нећу да ти је покажем! Баш нећу!
– Ма, бежи бре тамо, иди од Весића тражи да ти покаже карту!
Контролори се згледаше, није им први пут да се суочавају с бесним и обесним људима у бусу. Верујем, међутим, да им је први пут да цео аутобус одбија послушност. Слегнуше раменима и изађоше на следећој станици.
Ту би негде био крај ове тако проклето познате приче свима који се таљигају градским превозом да не беше поподневне вожње.
Банија, пола 6 поподне, опет се митингује на станици. Не да нема 43-ке, нема ни 95, ни 96, нема 23, нема 16, нема 25. Нема ничега већ пола сата.
САСЛУШАНА ЖРТВА НАПАДА У ТРАМВАЈУ: Молила путнике за помоћ, а они окретали главу! https://t.co/ElS2B1Okli
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 2, 2018
Указује се 43-ка, људи у ниском старту наоштрили лактове. Морам да уђем у бус, откинуће ми жена главу што касним. Гурам се, улазим некако, пола пете ми виси напоље. Возач некако затвара врата, а фаца ми припијена уз оно стакло на вратима. Сардина је еуфемизам за ово што ми (нам) се дешава.
На памтим да сам се осећао пониженијим још од дана кад је Ђилас реконструисао потез око Панчевачког моста, па само данима уједали једни друге да уђемо у бус, свце гацајући блато по оној кишурини и на минусу.
Људи, до када ћемо да трпимо ово?
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
