Прочитај ми чланак
Прихвтилиште: За оне о којима нема ко да брине
– Овде има интелектуалаца, бивших дипломата, људи који имају виле на Дедињу, али о којима нема ко да брине.
Криза је изазвала велико отуђење у породицама, људи немају пара да прехране децу, и онда се одричу родитеља – истиче Првослав Николић, директор Прихватилишта за одрасле
БЕСКУЋНИКА У СРБИЈИ СВЕ ВИШЕ!
Са доласком ледених дана, београдско Прихватилиште за одрасле у Кумодрашкој улици напунило се као шибица!
Спас од хладноће у Прихватилишту су пронашли бројни бескућници, које су снег и лед приморали да потраже уточиште у овој установи. “Дебели” минус на београдским улицама заменили су топлим радијаторима, а чак и они који спавају по ходницима и трпезаријама кажу да је све боље од “залеђених тротоара”.
Поред бескућника, корисници су углавном материјално необезбеђени, душевно оболели, људи са проблемима у породици, старости од 40 до 60 година и већином су мушкарци, објашњава Првослав Николић, директор Прихватилишта.
– До 90-их година у “Прихватилишту за одрасле” максимално је било 25 људи и тада смо на то гледали као на ванредно стање. По људе које доведе полиција или Хитна помоћ долазила је породица, рођаци, пријатељи, па чак и комшије, и то у року од највише неколико сати. Данас деца доводе родитеље и остављају их испред врата.
Криза је велика, људи немају пара ни за своју децу, а због таквих услова дошло је и до великог отуђења у нашим породицама, родитељи више нису неко на кога се гледа са пажњом и поштовањем – каже Николић.
Прихватилиште је основано 1973. године и најстарија је институција овог типа у региону. Свега 50 запослених, међу којима су психолози, социјални радници, дефектолози, медицинске сетре, неговатељице, затим радници у кухињи, спремачице, возачи, административни радници, настоје да пруже адекватну помоћ за 400 корисника колико их се ту затекне у хладним зимским данима.
– Ми смо у области социјалне заштите оно што је телефонски број 94 у случају здравља или 92 у случају јавног реда и мира. Радимо 24 сата, на располагању смо свим лицима која долазе без претходне најаве, овде их упућују центри за социјални рад, полиција, здравствене установе – наглашава Николић.
У Прихватилиште најчешће долазе без икаквих документа, а често не знају ни сопствено име.
– У току рада долазимо до података о идентитету, консултујући и полицију, болнице, мада тај процес може трајати јако дуго. Скоро смо имали жену којој смо идентитет утврђивали пуних девет година.Обично помислите да је реч о прогнаном или избеглом лицу са територије неке од бивших југословенских репубика, а на крају се испостави да је жена из Бруса у Србији.
Људи погрешно мисле да у установу долазе само они који су готово цео животни век провели на улици. Радим у Прихватилишту од његовог оснивања, и овде су боравили интелектуалци, бивше дипломате, глумци, директори, људи који имају виле на Дедињу, али нема ко да брине о њима – каже директор установе.
Између корисника нема већих проблема, осим ситних чарки и несугласица, а обавезно је поштовање кућног реда и дисциплина.
– У летњем периоду није проблем отпустити неког, али кад је напољу зима, немамо срца да неког избацимо на улицу. Често се надају да ако их отпустимо одавде да ће добити већу социјалну помоћ. Овде имају храну, могућност консултација са психологом, правником, социјалну заштиту, лекове и услуге лекара опште праксе, шах, ТВ, новине.
Покушавали смо са радионицама које би им помогле да се обуче за неки посао, али нису били заинтересовани. Немају радне навике, али има млађих који се труде, раде на градилиштима и физичке послове – истиче Николић.
У установи могу да остану до шест месеци, но због продубљивања кризе уведена је могућност дужег боравка. Из године у годину у овој установи је све више корисника, а капацитет је остао исти – 104 места.
– Ми смо установа у оквиру Града Београда и немамо проблем са финансијама, компаније нам радо излазе у сусрет, а и наши богати предузетници редовно донирају новац. Горући проблем је капацитет, јер је јако тешко пружити адекватну медицинску помоћ када особа лежи на душеку. Имамо и 40 потпуно непокретних корисника. Због смањеног капацитета вашка је овде домаћа животиња – објашњава директор Прихватилишта.
Рад са психолозима и социолозима, али и хумани људи многима су помогли да пронађу нови животни пут и да се осамостале.
– Скоро је једна жена из Аустрије дала донацију за једног бескућника како би почео самостални живот. Помогли смо му да изгради кућу, и он је сада јако захвалан. Многи који су одавде изашли и сада воде нормалан живот често нас посећују и сви су јако захвални – каже Николић.
Научио сам где грешим и једва чекам да почнем нормалан живот
Иван (32), ТВ механичар, корисник је услуга Прихватилишта већ две године. У затвору је провео око три године због тешке крађе, али сада каже да је “крајње време да започне нови живот”.
– Радио сам у ЕПС-у неколико година, а онда сам направио тешко кривично дело, због чега ме је породица напустила. Схватио сам да сам био на погрешном путу и сада настојим да почнем нормалан живот. У Прихватилишту имам сву потребну негу, једино бих волео да нам је кухиња боља, односно да имају мало више воћа. Породица ми не долази у посету, али сам сам крив – каже он.
У Прихватилишту има и људи који су радили у државним фирмама, али су након проглашења “технолошким вишком” морали да потраже помоћ.
Душан (45) двадесет година био је радник у “Змају”, а онда је изгубио посао.
– Породица нема средстава да ме издржава, а ја сам не могу да плаћам рачуне, све је мање и посла за физикалисање. У почетку су ме помагали рођаци, месец-два, да станем на ноге, али ни ја не могу да дозволим да им будем на терету – каже он.
Наредне године, Прихватилиште за одрасле прославиће 40 година постојања, а тада ће бити измештено на другу адресу. Захваљујући ангажовању Града Београда капацитети ће бити увећани за још 100 места.
(Телеграф.рс)
