Прочитај ми чланак
(Александар Павић)
У уторак 20. маја, гост Јутарњег програма РТС-а био је шеф канцеларије Светске банке у Србији, Тони Верхеијен.[1] Занимљиво би било знати чија је то идеја била – водитељке или саме Светске банке. Као неко ко се није досад није претерано истакао у довођењу у питање економског модела који је Србију бацио на колена, водитељка је природно хтела да зна какву нам то „помоћ“ спремају хуманитарци из ове познате међународне финансијске институције.
Мора се признати, Верхеијен је деловао као да му је поприлично нелагодно. Да ли зато што је позван у невреме, или зато што му је дато задужење да већ сад, усред несреће, почне са маркетингом – не може се са сигурношћу рећи. У сваком случају, Верхеијен је јасно ставио до знања да Светска банка није никаква „хуманитарна агенција“, па је стога износ „бесповратне помоћи“ који она може да издвоји „ограничен“. Али су зато ту – кредити, и то „под веома повољним условима“.
Овде не може а да не падне напамет Џон Перкинс, аутор сада већ чувене „Исповести економског убице“, и сурова „реалност“ о улози Светске банке коју је он описао (а с којом се надалеко чувени српски „реалисти“ некако стидљиво суочавају): „Економске убице су изузетно добро плаћени професионалци који земљама широм планете отимају хиљаде милијарди долара. Они усмеравају паре из Светске Банке, УСАИД и других страних организација за ‘помоћ’ у новчанике великих америчких ‘интернационалних’ корпорација и џепове чланова неколико богатих фамилија које контролишу планетарне природне ресурсе“.[2]
Дакле, улога Светске банке требало би да је јасна – то јест, могла би да буде кад би се отворено говорило о њеној правој улози и методама. Али би се онда можда водитељка нашла у небраном грожђу. Да ли би, на пример, и даље могла да води „Око економије“, или редовно извештава са самозваног „српског Давоса“, односно годишњег конгреса локалних економских убица на Копаонику? Но, изгледа да је најбитније да се већ сад аудиторијуму (још једном, за сваки случај) почне усађивати у главу да су кредити исто што и „помоћ“, за славна времена „обнове“ и пратећих провизија којима се неки, а претпостављамо и који, надају. Све је то уствари „помоћ“ – и муњевита реакција и самопожртвовање руских спасилаца, и одрицање Новака Ђоковића од целокупне новчане награде за освајање турнира у Риму (549.000 ЕУР), и „веома повољни“ кредити Светске банке и четвороцифрене дневнице њених „стручњака“ које ти кредити покривају, и Ђелићев долазак у Србију одмах после 5. октобра…
***
Добро је што се најављују строже казне за оне који покушавају да зараде или краду за време ове несреће.[3] Али, опет – зашто не важи исти третман за све? Зашто пре неко вече Александар Вучић није јасно, именом и презименом, идентификовао оне који су покушали да ЕПС-у продају струју по „дупло већим ценама“ у најкритичније време?[4] Да ли се ради о Хамовићевом ЕФТ-у, како наговештава садашњи директор ЕПС-а?[5] Ако је тако – онда је то највећи досад забележени покушај крађе током поплаве, и не сме да прође некажњено. Или сме? Чекамо…
***
Кад већ говоримо о убицама, добро је што је на РТС у понедељак вече 19.5. позван и Мирослав Лазански, да објасни како смо дошли у ситуацију да немамо довољно чамаца, амфибија, гумених чизама, хеликоптера и свега другог што је очигледно недостајало ових дана, да се јавно запита зашто је било потребно именовати начелника генералштаба онога што је остало од војске за шефа кризног штаба у Шапцу, кад је то посао за ниво команданта бригаде. И зашто, једноставно, војска није била способна да мобилише потребно људство за одбрану и Шапца и осталих угрожених места, већ су се преко медија позивали добровољци? Из излагања Лазанског је јасно – део одговорности за неспремност која је коштала и живота и имовине сигурно сносе и све архитекте и извршиоци „реформе војске“, захваљујући којој смо остали не само без одговарајуће опреме, него и без превремено пензионисаних и многих других кадрова који сада тек на интернету могу да покажу нешто од онога што знају, знање у које је држава годинама скупо и системстски улагала (напомена: очигледно је да нису сви експерти једнаки, нити једнако пожељни).[6] Неки од „реформатора“ се још одважују да нам јавно нуде савете, сасвим у складу са својим менталним склопом и досадашњом улогом – да Србија треба да се отисне у свет са просјачким шеширом у руци.[7] Одакле им толика „храброст“? Очигледно из уверења да неће бити позвани на одговорност, бар не у овом режиму, ни са оваквим медијима.
Овај последњи излив истакнутог представника „дорћолских мангупа“ је, иначе, сасвим у складу са „променом свести“ која се жели наметнути Србима, старим вуцима који су досад умели да се носе са свим могућим невољама, агресијама, непријатељима, а поготово у оваквом тренутку. Срби сада треба да моле друге за помоћ, да усхићено аплаудирају спасиоцима из иностранства, да чекају спас од странаца. Треба да забораве на самосталност, на максималну спремност за сваку могућу неприлику, на уздање на првом месту у се и у своје кљусе. Треба већ једном да утуве у главу да су „мали и слаби“, никакви, да не могу чак ни ваздух да дишу без „међународне заједнице“ и њене „помоћи“.
Као и свака несрећа, и ова нуди два правца: даље пропадање или буђење. Да ли ћемо пустити да на обнови порушеног профитирају они исти који су Србију довели на најниже економске гране у њеној историји? Да ли ћемо дозволити да се прода остатак породичног сребра, попут Телекома и ЕПС-а, или ћемо схватити да су нам такви и слични системи неопходни да би се поново дигли на ноге, и материјално и морално? Да ли ће обнова земље бити талац нереално високих камата које нам намећу стране банке да би очувале сопствене профите?
Народ се, по обичају, дигао и показао углавном своје најбоље лице када је дошло повуци-потегни. Солидарност и саосећање су се поново пробудили, односно имали прилику да се искажу. Али, нека се, исто тако, сете сви они који су били и остали спремни да скоче у хладну воду да би спречили да бујица однесе и један људски живот: један цео део нашег народа, на Косову и Метохији пуштен је низ воду од стране ове исте власти, препуштен међународним терористима и криминалцима, онима који им желе само смрт и нестајање. Или ћемо се сви сетити свих и сви бити спремни да скочимо у бујицу за свакога од нас, било у Мачви, Поморављу или у Косовској Митровици – или ће нас свакојаке бујице односити једног по једног, док стварно не остане ниједан.
[1] www.rts.rs
[2] http://supertramp11.files.wordpress.com/2013/03/john-perkins-ispovest-ekonomskog-ubice.pdf
[3] http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Prva-hapsenja-onih-koji-zloupotrebljavaju-tudju-nesrecu.sr.html
[4] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/404421/Nudili-nam-struju-po-duplo-visim-cenama
[5] http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=05&dd=20&nav_id=850604
[6] http://srb.fondsk.ru/news/2014/05/20/goran-ievtovih-gde-ie-nasha-inzheneriia.html
[7] http://www.pravda.rs/2014/05/19/tadic-tomislav-nikolic-da-ode-u-inostranstvo-i-moli-za-pomoc/
(Фонд стратешке културе)
