Влашко питање је предмет неспоразума између Србије и Румуније још од 19. века, некад више, а некад мање, зависно од околности.
Кад је пролетос стигла вест да ће Румунија одбити да ратификује Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом све док власти у Београду не декларишу влашку националну мањину као румунску, многи Власи су устали да бране своје национално питање. Миодраг Марковић Мића, пензионер из Ћуприје, решио је да објасни јавности зашто је поносан на своје влашко порекло.

Због тога се никада неће сложити са теоријом коју неки покушавају да заговарају у последње време да су Власи исто што и Румуни. Он каже да је њихов језик можда сличан, али да су Власи национална мањина и да су староседеоци на овим просторима. Због тога се и приликом пописа врло мало Влаха изјашњава да су Румуни.

Да ли сте икада имали проблем због тога што се изјашњавате да сте Влах?

– Не. Ни на послу, ни у приватном животу. Чак и моје ћерке инсистирају да се изјашњавају као Влахиње, иако и оне имају и српске крви. Ни оне нису имале проблема због тога.

Пред последње изборе пуно се говорило о томе како би Власи требало да се изјасне.  Да ли је неко вас покушавао да убеди да кажете да сте Румун?

– Да. У Бигреници постоји и црква која окупља Влахе који сматрају да су Румуни. Води је свештеник влашког порекла Бобо Луј, који је чак и своје име променио. Када су освештавани темељи, долазили су из румунске владе. Али, знам да се окупио веома мали број људи. Такође, један мој пријатељ, који је чист Влах, али који се окренуо тој цркви, пред изборе је долазио да ме пита да гостујем на телевизији и да причамо о нашем опредељењу. Међутим, када ми је рекао да треба да кажем да смо ми Румуни, одбио сам да учествујем у емисији.

Да ли постоји неки посебан разлог због ког се грчевито борите за влашко порекло иако вам је мајка Милица била Српкиња?

– Изјашњавао сам се као Влах због деде Илије. Њега су у Првом светском рату заробили. Постројили су све заробљенике и испред њих су изашла три немачка и један румунски официр. Тај капетан Румун им је рекао да сви која га разумеју изађу из строја, јер Румунија није у рату, па ни њени војници неће ићи у логор. Неколико војника из Јасенова код Деспотовца, које је деда познавао, изашли су из строја признавши тиме да су Румуни. А били су исто Власи. Звали су и мог деду да изађе, али он није хтео. Рекао им је да је положио заклетву краљу и отаџбини, као и да неће да прихвати да је Румун. И док су они отишли својим кућама, мој деда је у немачком логору провео четири године и три месеца. Када бих ја сада рекао да сам Румун, мој деда би се превртао у гробу јер он то није хтео да каже чак ни да би се спасао логора.

Шта су његови родитељи били по пореклу?

– Обоје су били Власи. Отац Анта је 1840. године био писмен човек и радио је као деловођа за три ћупријска села – Бигреницу, Исаково и Вирине. То је нешто попут данашњег шефа месне канцеларије, али с већим овлашћењима. Занимљиво је да Антина супруга Стана није знала ниједну српску реч. Били су јако богати. Имали су 200 грла ситне и око 40 грла крупне стоке. Све су радили најамни радници. Изродили су петоро деце, а Илија је био најмлађе. Од најстаријег брата био је млађи чак 30 година.

 

Да ли се и деда Илија школовао?

– Да. Он је похађао школу у Старом Селу, које је било део села Бигреница. Заслугом његовог оца Анте школа је направљена још 1890. године, тако да је била старија од многих српских школа. Када ју је завршио, Анта га је дао да изучи трговачки занат. Али, пошто деда Илија није одслужио војни рок, одлучио је да се добровољно пријави. Док је био у војсци, капетан га је једног дана питао га да ли хоће да иде на одсуство или да га унапреди. Деда је решио да остане. Догурао је до чина мајора. Учествовао је у свим ратовима, у Првом, балканским и Другом светском рату. У опсади Једрена учествовао је шест месеци.

Да ли је деда Илија у Другом светском рату имао проблема што се изјашњавао да служи краљу и отаџбини?

– Деда је у Другом светском рату био официр за мобилизацију у параћинском округу. У једном од јуриша сустигла их је непријатељска бомба. Када је дошао себи од шока и осврнуо се, деда је видео обезглављеног официра како лежи крај њега. Глава му је била разнета. Остала је само вилица. Деда је завршио у болници, али пошто је био већ у годинама, неки српски лекар наговори Немца да га пусте кући. Тако се деда спасао поновног одласка у логор. Рекао нам је да је морао поново у логор да би се убио. По завршетку рата био је командант Војне академије у Београду. Умро је 1979. године.

Како је ваша породица живела за време Другог светског рата?

– Стриц Драгутин водио је млин. Имали смо електрични млин, што је тада било ретко. Током Другог светског рата користили су га и Немци и четници. Када су се посвађали, Немци су забранили четницима да мељу брашно, али су они долазили ноћу. Међутим, неко је пријавио стрица. Он је побегао у Бигреницу код рођака, а мој отац је наставио да ради у млину. Два пута су га хапсили због брата. Једном Немци, а други пут партизани. Онда је баба Љубица отишла код Драгутина и рекла му да се врати и испашта ако је крив или да се оправда ако није крив. После неколико дана вероватно је прорадила савест, па се пријавио. Мој отац је изашао из затвора, а стриц је ухапшен. Убрзо су га стрељали. После рата су нам одузели млин и земљу. Мој отац Милутин се после запослио у Агропромету. Док је замењивао радника на пољопривредном добру Добричево, прегазила га је војна патрола. Две недеље је био у коми и остао је инвалид. Убрзо је отишао у пензију.

Деда Илија је у ратовима провео 10 година. Како је упознао супругу?

– Једном приликом се из Зајечара пешице враћао за Бигреницу. Успут је видео пружног радника, Србина из околине Марковца, и стао да поприча са њим. Наишла је његова ћерка Љубица. Била је то љубав на први поглед. Одмах ју је запросио. Добили су ћерку Лепосаву, старијег сина Драгутина и Милутина, који је мој отац. Деда је добијао дневнице као официр, а баба је радила у трговини.

Две матице

По попису из 2002. године Румуна у Србији има око 31.000 а Влаха око 40.000, при том Власи живе углавном у 19 општина источне Србије, а Румуни у Банату. Румуни својом матицом сматрају Румунију, Власи својом матичном државом сматрају Србију.

Директор биоскопа и атлетски судија

* Миодраг Марковић је рођен 28. јуна 1938. године у Ћуприји. Завршио је вишу финансијску школу.

* Ожењен је Милком са којом има старију ћерку Биљану и млађу Сању. Биљана живи у Београду, а Сања ради као дечји хирург у ћупријској болници, удата је за Грка са Крита Јоргоса Салустроса. Имају ћерку Зоји. Живе у Ћуприји.

* Миодраг је радио као секретар у школи, потом у СИЗ-у образовања, а онда је био директор ћупријског биоскопа. С те функције је и пензионисан. Целог живота се бавио спортом. Био је интернационални атлетски судија. Награђен је републичком сребрном повељом и државном бронзаном плакетом.