Pročitaj mi članakRok za raspisivanje izbora koji bi bili održani u ovoj godini ističe, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić i dalje ne povlači taj potez. Iako su on i njegovi saradnici više puta tvrdili da će „uskoro“ biti izbora, obećanja su ostala u magli, kao i objašnjenja zašto ih nema. Nekada poznat po gotovo neprekidnim izbornim ciklusima, Vučić sada, prvi put otkako je na vlasti, uporno izbegava da građanima ponudi priliku da se izjasne. Politički analitičar Đorđe Vukadinović tvrdi da postoje tri jasna faktora koja su uticala na to da predsednik ipak odluči da ih ne raspiše.
Да би избори били одржани у овој години, Вучић би морао да их распише данас, с обзиром да од дана расписивања до дана одржавања избора не може проћи мање од 45 ни више од 60 дана.
Студенти у блокади су још у мају ове године први пут изашли са захтевом за распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора у складу са чланом 109 Устава Србије.
Они су тада подсетили да преко пет месеци интензивно покушавају да дођу до испуњења захтева свим легитимним и мирним средствима, али да упркос томе, студентски захтеви нису испуњени, као и да власт не показује ни најмању иницијативу да до тога дође.
Избори су једино решење
Студентском захтеву придружили су се и сви Универзитети у Србији, различита академска и струковна удружења, опозиционе странке, грађански покрети… Годину дана од пада надстрешнице, као један од својих захтева навела је и Дијана Хрка, која штрајкује глађу већ више од недељу дана, тражећи правду за свог сина, једну од 16 жртава пада новосадске надстрешнице. Сви су они сагласни да би расписивање ванредних избора у земљи донело решење сада већ једногодишње дубоке кризе у друштву.
Очигледно избегавање председника да распише ванредне изборе, које се од њега захтевају готово сви сегменти друштва, потврђује и чињеница да он и чланови СНС-а често обећавају изборе само како би умирили грађане, док се у пракси све завршава на празним речима.
Ништа ново, рекло би се.
Разлози због којих Вучић не расписује изборе, делимично се могу пронаћи у све слабијој подршци коју власт бележи у истраживањима јавног мњења, нарочито у већим градовима где је незадовољство грађана неоспорно.
Поред тога, ту је и низ афера које потресају режим и које показују константно насиље које власт спроводи над незадовољним грађанима. Чини се да то додатно отежава вођење кампање и угрожава слику “стабилности“ коју режим покушава да одржи.
Уз то, међународни притисци и све лошији односи са делом западних партнера чине неповољан тренутак за изборни ризик.
По свему судећи, председник купује време, одржава привид стабилности и покушава да консолидује подршку пре него што поново позове грађане на гласање.
Политички аналитичар и главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић за Нову каже да Вучић има неколико разлога који су га наводили на помисао о брзом расписивању избора, као и неколико који су јасно сугерисали пролонгирање тог догађаја.
“Он је размишљао о брзом расписивању избора зато што је свестан да време дугорочно не ради за њега и свестан је врло растреситог стања у редовима опозиције, мислим и на студенте. Могао је да искористи то хаотично стање унутар саме опозиције. То су два разлога која су га наводили на размишљање о расписивању. С друге стране, против те одлуке, постоји неколико јаких фактора, за које се чини да су ипак превагнули”, наводи Вукадиновић.
Три кључна разлога
Наш саговорник објашњава да су разлози који су вероватно превагнули у одлуци да избори ипак не буду расписани неизвесност, лоши односи Вучића са Европском унијом и нада да је најгоре прошло.
“Један од тих фактора је неизвесност око исхода избора, јер он, најблаже речено, није загарантован у Вучићеву корист. Други фактор због којег је одустао, је његов однос са ЕУ и Бриселом, који се труди да поправи. Тренутно лоше стоји и у односима са Москвом и Вашингтоном. Показује да му је стало да поправља те односе. Трећи разлог јесте нада да је најгоре прошло и да ће у наредних десетак месеци или годину дана моћи да настави да динста и пржи опозицију, да их свађа и дели и да на тај начин доведе до слабљења тог фронта отпора. Пре свега слабљења студентске листе, која је у овом тренутку друга политичка снага. Он не воли кад има изразитог противника и волео би да их минимализује”, истиче Вукадиновић и закључује:
“Мислим да је он између свега тога вагао. Мислим да је ипак размишљао да их распише, али превагнули су ти фактори који су га одвратили од тога. Ако сада не распише, онда мислим да неће расписати ни у наредних годину дана, осим ако га неки ванредни догађај не натера. Али својом вољом мислим да неће”.
Ипак, није увек било тако.
Занимљиво је да је од 2012. године до прошле године, Србија имала готово непрекидан низ избора – парламентарне, председничке, локалне. Врло често су били ванредни.
За власт је то увек била прилика за нову кампању, јачање личног имиџа председника и гаранција подршке коју режим константно тражи, макар она била привидна или лажна. Данас, када се тај легитимитет заиста доводи у питање, избори су одједном нестали из политичког календара.
