Novi Radar, koji će se od sutra, 13. novembra, naći u prodaji, donosi uvid u tajni investicioni ugovor koji su u maju 2024. potpisali Vlada Srbije i firma Atlantic Incubation Partners LLC, iza koje stoji Džared Kušner, zet američkog predsednika Donalda Trampa. Prema dokumentu, Kušnerova kompanija imaće 77,5 odsto udela u zajedničkoj firmi, dok će Srbiji pripasti 22,5 procenata, i to uz simbolično ulaganje od svega 2.250 evra. Država se obavezala da besplatno ustupi zemljište Generalštaba na 99 godina, da sama finansira rušenje svih objekata i uklanjanje statusa kulturnog dobra, te da investitoru preda potpuno očišćenu parcelu, uključujući i podzemne strukture. Ukoliko do maja 2026. ne ispuni preuzete obaveze, američka strana može raskinuti ugovor i naplatiti višemilionsku odštetu. Prema ugovoru, na mestu Generalštaba predviđena je gradnja tri kule visine 135 metara, ukupne površine od 280.000 kvadratnih metara. Od toga je 187.000 kvadrata namenjeno stanovima, 8.500 hotelu, a 3.000 kvadratnih metara muzeju, što čini tek oko jedan procenat kompleksa. Projekat se vodi kao investicija od posebnog značaja za Srbiju, biće oslobođen arhitektonskog konkursa, a ugovor može biti ustupljen povezanoj firmi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i bez saglasnosti Srbije. Vlada je potpisivanjem ovog ugovora Kušnerovoj firmi dala niz garancija – da ne postoje sudski sporovi, istrage ni rizici vezani za zemljište, kao ni kršenja zakona o borbi protiv korupcije. Celi aranžman odvija se u tajnosti, a država se obavezala da ne objavljuje ništa o ugovoru bez odobrenja američkog partnera.
Осим Инвестиционог, држава је са већинским америчким партнером потписала још неколико уговора, које ће Радар на свом сајту објавити у наредном периоду у неколико наставака.
Нови Радар открива и да је бивша министарка Зорана Михајловић, иако је јавно критиковала бахатост и корупцију у редовима СНС, заправо скривала извештаје Антикорупцијског тима који су теретили људе блиске врху власти – пре свега Николу Петровића, кума председника Србије Александра Вучића. Документи показују да је Петровић као директор ЕМС незаконито изнајмио два луксузна BМW-а по ценама вишим од тржишних, чиме је нанета штета од више од 145.000 евра, а тендер је био намештен у корист једне фирме. У извештају се наводи и да су услови јавне набавке мењани након истека рока, супротно закону. Антикорупцијски тим, којим је руководио Слободан Пајић, израдио је извештаје и послао их Михајловић на потпис, али их она никада није проследила тужилаштву, већ је само захвалила на раду. Након што је тим открио и нелегалан прикључак на ауто-пут код Бубањ потока, који је користио приватник повезан с њеним кабинетом, Пајић је добио незаконит отказ.
Од тренутка када је донета прва правоснажна пресуда заснована на Скај доказима, режим је покренуо кампању напада на судије и тужиоце. Судија Милимир Лукић, који је потврдио пресуду против полицајца Божидара Столића и Филипа Голубовића, убрзо је незаконито смењен, а Јавно тужилаштво за организовани криминал постало је мета претњи и притисака. Према сазнањима Радара, у новим транскриптима се јасно открива идентитет особе иза надимка Оскар, што би могло озбиљно уздрмати везу између власти, служби и организованог криминала.
Бивша судија Врховног суда Радмила Драгичевић Дичић у интервјуу за нови Радар оцењује да се у Србији спроводи државни удар изнутра – кроз притиске власти на тужиоце и судије и опструкцију истрага. Наводи да су током хапшења у предмету Генералштаб тужиоци спречени да приведу осумњичене јер полиција није хтела да изврши налог, што сматра доказом да је систем потчињен извршној власти. Каже да председник Вучић „злоупотребљава Устав и законе да би заштитио лојалисте“, да помиловања и специјални закони представљају ометање правде, а да је Београд претворен у „парадржавни логор за послушне“, док се против неистомишљеника води хајка под оптужбом за рушење уставног поретка.
Док је Дијана Хрка, мајка младића Стефана погинулог испод надстрешнице, штрајковала глађу испред Скупштине, из Ћациленда су данима одјекивале непримерене песме. Уз помоћ професионалне концертне опреме, музика је коришћена као средство притиска и понижавања, у ономе што стручњаци описују као облик психолошког мучења. На репертоару су се смењивале и песме Баје Малог Книнџе, али и државна химна, провучена кроз филтер кич патриотизма. Тиме је, како пише аутор, граница између музике као израза слободе и музике као средства принуде постала болно очигледна.
Нови Радар доноси и причу о предлогу буџета за 2026. који показује да власт планира највећи дефицит у 21. веку – чак 2,9 милијарди евра – док грађанима нуди „повећање“ плата од свега 30 динара дневно. Фискалне илузије се одржавају на инфлацији, којом ће се вештачки увећати БДП по глави становника за хиљаду евра, али грађани од тога неће видети ни цент. Истовремено, трошкови инфраструктурних пројеката експлодирају: Моравски коридор скаче на више од 2,1 милијарду, а Национални стадион ће, са пругом до Земун Поља, коштати готово 1,3 милијарде евра – пет пута више од обећаног.
За нови Радар још говоре и пишу Лука Божовић, Милош Лолић, Пеца Поповић, Нина Хрушчова…






