Pročitaj mi članakREČ UNAPRED Da se unapred razumemo: ne pada mi na pamet da od svog odgovora anonimnoj tužibabi sa „Sunčanika“, koja živi u paralelnom univerzumu u kome nikad nije živeo patrijarh Pavle, pravim „bogoslovlje kanona“ i odgovaram nekim produbljenim teološkim analizama.(1) Jer, jasno je da je „paralelni univerzumlija“ anonimnost odabrao zato što ne veruje u svoje reči. Ipak, pošto sam poznat po tome što ne ćutim kad o meni pokušavaju da lažu, evo odgovora ( avaj, opet dugog, iscrpnog, čak i iscrpljujućeg, pa ko nema vremena, ne mora ni da ga čita ).
I zato je zaista tužno kad „paralelni univerzumlija“ sa sajta „Sunčanik“ ( koji je, po objektivnosti kritike, sličan „Peščaniku“, pri čemu potpisnika ovih redova ne vole ni „Peščanik“(2), ni „Sunčanik“ ) pokušava da u stilu koji je opisao Niče ( „Prave se da veruju u Boga, a veruju samo u policiju“) dotičnog denuncira kao branitelja samo vladike Artemija i Miloja Stevanovića.
GODINE 2007.
O sukobima u SPC pisao sam još daleke 2007. u tekstu „Mudri kao golubovi i bezazleni kao zmije“:“Vreme u kome živimo je „dušu dalo“ za sukobe. I mnogo su nam „potrebni“ baš sukobi u Crkvi. Srpska Crkva je ostala jedina neurušena u opštem slomu svih vrednosti i razgradnji svih ustanova srpskog naroda. Nemamo državu (ovaj privid, lišen suverenosti i podložan svim vrstama separatizma, teško da se može nazvati državom), nemamo vojsku (razarali su je, zaista planski, od početka devedesetih godina XX veka, a intenzivno od dolaska DOS-a na vlast), školstvo je ugroženo, Srpska akademija nauka i umetnosti samo fingira postojanje… Braća nam robuju u Dalmaciji, u Bosni, na Kosovu…
Crna Gora postaje ustaška „Crvena Hrvatska“… Na desetine hiljada narkomana, obolelih od SIDE… Dvesta hiljada abortusa godišnje… Umesto da se bacimo, svim silama, da propovedamo reč Božju, da se krštava nekršteno i venčava nevenčano, da se ljudi nauče postu i molitvi, da se veronauka organizuje ozbiljno i da se u nju ulaže novac (a ne samo u izgradnju hramova i parohijskih domova u opustelim selima), da se borimo za crkvene medije, da snimamo filmove o duhovnim vrednostima Srpstva (poput filmova o svetima Nikolaju i Justinu, đakona Nenada Ilića), da finansijski pomažemo mnogodetne porodice, osnivamo sirotišta i staračke domove, mi se sukobljavamo. I to kako! Kojim rečima!
Srbije i Srba za sto godina možda neće biti, ali nije važno; važno je da jedni drugima sve „skrešemo u brk“… „Oj kukavno Srpstvo ugašeno“, zakukao bi opet vladika Njegoš, čije su kosti (i dalje) utamničene u faraonskom Meštrovićevom mauzoleju. Nismo sahranili žrtve komunističkog terora i opojali njihove grobove u Srbiji… Nismo otvorili arhive da se vidi šta je Crkva preživela… Koliko je tih „nismo“, a svađamo se… Neprijatelji naši oštre ražanj: vojno, politički, medijski. Biće opet srbetine… Pogrešno smo shvatili reč Gospodnju; postali smo bezazleni kao zmije i mudri kao golubovi.
To ne znači da ne treba da polemišemo; ali neostrašćeno, bratski, ukoliko je moguće. Jer smo (ili bi bar trebalo da budemo) braća, a ne samo oni koji ponavljaju reči pustinjskih otaca tipa „Video si brata svoga – video si Boga svoga“, dok pretimo oponentu onim srpskim: „Videćeš ti svoga Boga!“ Pisanje teoloških traktata o ljubavi prema Drugom proverava se susretom sa tim Drugim, koji se zaista, makar u nečemu, razlikuje od nas – Prvih. Neki put mi dođe da kažem: „Ja sam taj Drugi iz teoloških traktata, volite malo i mene“. (Hic Rhodos, hic salta!) Naravno, šalim se. Ali problem polemičkih odnosa sa braćom u Hristu ostaje. I boli. Baš boli. Trpećemo dok se može. „Dušu u se, pa trpi“, veli naš narod, i dodaje: „Trpen-spasen, pogotovu blažen“.
Imati svoj stav i biti slobodan u Hristu je jedno, a biti drzak i želeti podele – drugo je… Međutim, dešava se (i dešavaće se, sve češće) da „glave prosto lete koliko je misao slobodna“, kako reče naš aforističar Aleksandar Baljak.(…)
Polemiku smatram zdravom pojavom, ako je njen cilj da se dođe do istine i boljeg razumevanja nekog problema. U svetskom Pravoslavlju polemiše se, i to kako; ali, uz uvažavanje Drugoga. Polemika je susret braće u Hristu, braće koja ne moraju u svemu da se slažu, ali su braća. A, kako reče despot Stefan, „svaka laž mesta u ljubavi nema, jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče: Iziđimo u polje!“
Imao sam svoj stav, i imam ga, i, ako budem živ i zdrav, imaću ga; ali, moj stav nije Sveto Predanje, nego lično mišljenje jednog pravoslavnog hrišćanina koji se trudi da ga zasnuje na Svetom Predanju, i valjda ima pravo na svoje mišljenje, i pravo da ga javno iznese; jer ni Gospod naš nije pričao po budžacima, i na sudu je rekao da svi znaju šta je on propovedao …Uostalom, nije teško lepiti etikete – kako kaže Vlada Bulatović Vib: „To je prosto: pljuneš čoveka, pa zalepiš etiketu“.
Dakle, polemiku smatram zdravom pojavom javnog života, uz uvažavanje Drugog. (…) Trudim se da izbegavam „prozivanja“. (Nomina sunt odiosa). Bolje je biti načelan, čuvajući drugog od sebe. Uostalom, to je i lakši put da se dođe do Istine. Svaki odgovor treba da „odstoji“, pa tek onda da se prosledi pojedincu i javnosti.“
Ovo što sam pisao pre skoro dve decenije, potpisujem i sada. Osnovna je teza – naši uzajamni obračuni nas strahovito slabe, razgrađuju, razaraju. A treba nam sloge i slobode u doba sveopšteg vrtloženja. Smemo li se odricati ljudi, čak i ako naprave grešku?
„BRANITELJ“?
Moja „braniteljska“ karijera je, „sunčevići“ najmiliji, mnogo duža i temeljnija ( iako, zbog, kako bi rekli u doba komunizma, „objektivnih teškoća i subjektivnih slabosti“, nije imala naročitog efekta ). Meni nije prvi put da nenaručeno branim Jednog protiv koga su, navodno, Svi.
Godine 1994, u časopisu „Logos“, branio sam patrijarha Pavla od optužbi da je pacifista.
Branio sam vladiku Atanasija Jeftića – tekst „Prorok u ostavci“, objavljen u kragujevačkim „Pogledima“ br 4/1998, a preštampan u „Dverima srpskim“ br. 4/2004, u kome sam, između ostalog, rekao:“Nije bilo lako Vladiki Atanasiju da gleda stradanja i polom svog naroda; rane i smrt, čemer i jad, spaljene kuće, prognanike i izbeglice, decu bez roditelja i roditelje bez dece – sve to su videle njegove oči i zbog svega toga krvari njegovo srce. Ako je i to razlog njegovog povlačenja – zar iko sme da ga osudi? Smeo bi da mu sudi samo neko ko ima više ljubavi prema Bogu i rodu od njega, neko ko se za Srbe više žrtvovao od njega, neko ko je više stavljao glavu u torbu od njega da bi pomogao onima kojima je pomoć potrebna. A takvih je među nama malo, ili nimalo. Sigurni smo, međutim, u jedno: prorok ne može podneti ostavku. Vladika Atanasije će nastaviti da grmi protiv laži i nepravde. I niko ga neće ućutkati.“
Da ne zaboravim: uz g. Željka Kotoranina, bio sam prvi koji je ukazao na tragediju pojave starokalendaraca u nas, pozivajući, u svom zborniku o starom i novom kalendaru („Crkva i vreme“, Beograd, 2000.) da se ti ljudi, sablažnjeni ekumenizmom i papofilstvom pojedinaca u SPC, ne odbacuju tako lako. Tada sam pisao:“Među starokalendarcima ima dobrih i pobožnih ljudi, koji su zaista bili sablažnjeni nekanonskim postupcima pojedinih crkvenih lica, kojima su draži rimokatolici i protestanti, nego sopstvena bratija, makar i zalutala. Zašto niko u našoj Crkvi nije pokušao i ne pokušava da priča sa sablažnjenima? Zašto im niko ne ponudi očinsku i bratsku ruku ljubavi?“
Branio sam i mitropolita Amfilohija kada su ga drugosrbijanci napali zbog govora na opelu Zorana Đinđića ( „Dveri srpske“, Dveri srpske, br. 13, Sveti Vasilije Ostroški 2003, str. 6-8). U tekstu „O besedi koje su se odrekli“ zapisao sam ( jer su autošovinisti napali mitropolita što je pred glavarima NATO zemalja govorio o bezakonju napada na Irak, te, 2003. godine):“Pravoslavni Srbi, pak, mogu da budu blagodarni Bogu što je jednog srpskog jerarha udostojio da progovori u ime večne Istine i Pravde, i to pred silnicima ovoga sveta. Ne da bi ih izazivao, nego da bih opomenuo: „Šta učini? Glas krvi brata tvojega vapije sa zemlje Meni“ (Post.4,10) Jer, to pitanje Božje ponavljaće se do Strašnoga suda: „Kaine, gde ti je brat?“ (Post.4,9).“
Potpisivao sam peticiju u odbranu dr Vojislava Koštunice, koga su hteli da optuže za ubistvo Đinđića.
Branio sam naše episkope i od napada raznih anticrkvenih piskarala, poput Milorada Tomanića i Mirka Đorđevića.
Branio sam i patrijarha Irineja (od „proevropskih“ medija koji su tvrdili da on poziva papu u Srbiju već koliko sutra).
Već rečeno, na „Sunčaniku“: branio sam Vladiku Artemija i Miloja Stevanovića.
Ustao sam, posle vladike Artemija, protiv načina na koji su smenjivani srpski episkopi: vladike zapadnoevropski Konstantin, vladika kanadski Georgije, vladika zvroničko – tuzlanski Vasilije. ( Za Kačavendu sam, otprilike, rekao – ako je tačno ono za šta ga mediji optužuju, on ne može ostati episkop, nego mora doživotno da se kaje; ako nije tačno, ne treba ga smenjivati sa katedre – to je bio moj stav načelan, a ne ličan ).
Branio sam i prof. dr Zorana Čvorovića kada su ga, kao asistenta, zbog iskazanih stavova o nekanonskim postupcima prilikom smene episkopa Artemija proterali sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Branio sam heroinu slobodne reči, Biljanu Đorović, kada su joj ukinuli emisiju „Atlantis“ na Radio Beogradu.
Branio sam i prof. dr Branislava Ristivojevića, profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, kada su ga gonili džender žandari.
Branio sam i prof. dr Miloša Kovića, kada su hteli da mu onemoguće profesuru na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Branio sam i dr Mišu Đurkovića, takođe na udaru džender žandarmerije.
Pisao sam u odbranu književnika Nikole Malovića, koga su džender „zaštitari“ napali u Crnoj Gori.
Branio sam i Jugoslava Kiprijanovića, sa IFAM News, istim povodom.
Branio sam i profesora ruskog jezika Zorana Buljugića, kada su ga gonili zbog delikta mišljenja.
Branio sam i Dejana Petra Zlatanovića, kada ga je hapsio režim Aleksandra Vučića.
Branio sam i Milovana Brkića, urednika „Tabloida“, kada je bio hapšen.
Branio sam i studenta Bogdana Jovičića, kada ga je Vučić hapsio i sa okovima na nogama doveo na očevu sahranu.
Rekao sam, sa dr Milanom Roganovićem, reč o teškom samožrtvovanju Dijane Hrke.
Ustajao sam u odbranu prof. dr Mila Lompara, koga Vučićevi zlomislitelji neprestano napadaju.
I druge, i mnoge: knjiga „Srbovanje i srbofobija“ je, između ostalog, tome posvećena.(3)
Knjiga „Istina o slučaju mr Zorana Čvorovića“, priređena sa akademikom Kostom Čavoškim, takođe je tome posvećena.(4)
KOGA NISAM BRANIO
Nisam mogao da branim sve i svakoga – zaista, novinare koje je, veli „Sunčanik“, progonio episkop Grigorije nisam branio, ali nisam stigao da branim ni vladiku Filareta, ni vladiku Jovana Purića, ni sveštenike koje su raščinjavali samo zato što su bili protiv Vučićevog režima. Obračuni su tekli kao na traci, pa nisam stigao sve da branim. Bez obzira na ishod.
Što se slučaja Vukašina Milićevića tiče, nisam dovoljno upoznat sa njime. To što je, kažu sudije, DVOŽENAC jeste kanonski razlog za lišavanje svešteničkog čina, ali – koliko dvoženaca i moralno sumnjivih njegovih kolega i dalje služe u oltaru? U to ne ulazim, naravno, jer se laika, člana naroda Božjeg, ne tiču moralni prestupi sveštenstva. Pitam se samo: da li je Milićević opaki DVOŽENAC zato što grdi Vučića, a da voli Vučića, možda bi moglo da mu se progleda kroz prste?
Ponavljam: ovo ne pišem da da sebe ističem kao „borca za ljudska prava i slobode“. Samo sam hteo da naglasim – principijelno ustajem u odbranu onih koji su na udaru, čak i ako se ne slažem sa svim njihovim stavovima. Zašto bih se slagao sa svim stavovima Blagoja Pantelića, a ne bih mogao da kažem: TRAŽIM POMILOVANJE?
Strašno je čoveka isključiti iz Crkve, iako sam svestan teških reči napisanih u žaru polemike protiv POLITIČKI PERVERZNOG REŽIMA Aleksandra Vučića, izdajnika Kosova i Metohije i svega srpskog, pravog Dinka Gruhonjića na čelu Srbije. Takve reči ja ne bih koristio, ali, zaista, zar se čovek večno odlučuje od Crkve Božje?
Pogotovo je strašno kada stotine drugosrbijanskih mrzitelja i političkih patuljaka nikada nisu dobili ni crkvenosudsku opomenu kada su vređali srpske episkope i patrijarha Pavla ( naveo sam primere Vuka i Danice Drašković, a mnogo – premnog ih ima, zaista, pri čemu sam godinama branio Srpsku Crkvu i njen episkopat od takvih napada i izrugivanja – ne po „službenoj dužnosti“ kao naši „sunčevići sa Sunčanika“, nego po dubinskom osećanju značaja svetosavske vere i njene uloge u našem životu ).
Blagoje Pantelić jeste koristio reči koje su, po mom osećanju mere i crkvenog bontona, teške, ali nije on prvi. Jedan je, kažu upućeni, dobio lukrativnu beogradsku parohiju u čuvenoj beogradskoj crkvi zato što je, između ostalog, nemilosrdno pljuvao po pokojnim episkopima Amfilohiju i Atanasiju. Za grube reči, kažu, Blagoja Pantelića treba izbaciti iz Crkve, dok je neko, kažu, za grube reči dobio nagradnu parohiju.
BLAGOJE PANTELIĆ I JA
A sad evo i zenita „sunčaničkog“ razmišljanja, osunčanog sunčanicom zadataka koji treba izvršiti.
Prelazi se na pitanje tzv. „neprincipijelne koalicije“ Dimitrijevića i Pantelića:“Mnogo toga razdvaja tzv. desne (konzervativne) hrišćanske pozicije Vladimira Dimitrijevića i tzv. leve (neoliberalne) hrišćanske pozicije Blagoja Pantelića. Sreli su se onomad na blokadama i protestima, a spojio ih je neprirodni tekući politički angažman kroz, još uvek neformalnu, ali neprirodnu političku koaliciju – sada u akcionom jedinstvu deluju Dimitrijević sa tzv. desne hrišćanske i Pantelić sa tzv. leve hrišćanske pozicije! Zanemareno je sve ono što ih razdvaja, a istaknuto je i ističe se samo ovo što ih politički spaja. Ne treba zaboraviti da su i Dimitrijevićeva i Pantelićeva pozicija, jedna manje, a druga više ili obrnuto, udaljene od centra!“(1)
Avaj, „sunčeviću“, Pantelić i ja se nismo sreli na „blokadama“ – znamo se mnogo godina, još od početka 21. veka. Revnosno sam pratio Pantelićevu izdavačku delatnost, i duboko poštujem sve što je ovaj čovek učinio za srpsku filosofiju, od činjenice da se našao kada je bilo potrebno pomoći teško obolelom velikanu srpske misli, Slobodanu Žunjiću do štampanja dragocenih dela još jednog velikana, Ilije Marića. Viđali smo se retko, uglavnom na Sajmu knjiga, ali smo uvek imali o čemu da pričamo i čemu da se radujemo – knjige Pantelićevog „Otačnika“ često su mi donosile mladalačku heurističku radost, od koje sam se, pod mračnim nebom globalističke „postistine“, davno odvikao. Ako se neki naslovi nisu uklapali u moje shvatanje teologije ili filosofije, to nije bio razlog da Pantelića gledam popreko. On je, kao i Vladimir Medenica, srpski učenik Fjodorova, živ i radoznao um, koji se kreće u raznim pravcima, dolazi do ivice dogmata, ali koji nije, za razliku od nekih visokopostavljenih teologa ili profesora Bogoslovskog fakulteta, nametao punoti Crkve modernističku reformu i zizjulasovštinu. I Pantelić i ja, bez obzira na razlike u mišljenju, mislimo po slobodi svog uma i volje, dok „sunčevići“ misle samo kako im se naloži, jer „uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao smest`(…) Ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, i našu će iosetit pest!“
Ja se, naravno, ne slažem ni sa kakvim „rukopolaganjem žena“, za koje se, navodno, zalaže Pantelić. Ali, Pantelića ne izgone iz Crkve kao „protestantstvujućeg jeretika“ koji se zalaže za „žensku hirotoniju“, nego zato što je oštro ( evo, da pojačam svoj izraz – preoštro ) govorio o onima koji u Crkvi podržavaju ustavoubicu Aleksandra Vučića i njegov režim i odriču se studentskog vapaja za slobodom i pravdom.
Možeš da propovedaš bilo šta, od toga da su papisti Crkva do toga da duša „spava“ čekajući Drugi Hristov dolazak, samo ako si dobro sa Vučićem i onima koji su za Vučića. Ko nije za Vučića, može da bude pravoveran kao Sveti Marko Efeski, ali će biti sumnjiv i problematičan, kao „obojeni revolucionar“. Vidi se to. Ako smo ovce Hristove, nismo ovce u glavu.
VI VIDOVDAN
Na sajtu „Vidovdan“, s kojim sam nekad sarađivao, objavljen je tekst ( protiv izmišljene koalicije Gojko Perović – Vladimir Dimitrijević ) veštačke inteligencije i plitke pameti, u kome je vrhunac premudrosti rečenica da Sveti Sava nije „merna letva izvan Crkve“.(5)
Čak je i data nekakva fotomontaža ( nije VI, VI to bolje radi ) sveštenika Gojka Perovića i mene koji se grlimo dok rušimo SPC. U tekstu se navodi ordinarna laž da sam predavanje u Danilovgradu držao po pozivu sveštenika Gojka Perovića.
U stvari, VI Vidovdan je sebe koordinisao sa Vučićevim „Aloom“ koji me je, iz Crne Gore, napao kao Perovićevog potajnika.(6) A ja čoveka znam iz najređeg mogućeg viđenja. I nije me on zvao u Danilovgrad. I cela priča o zaveri Perović- Dimitrijević je, što bi Hrvati rekla, bedna bedastoća. Alo, sram vas bilo!
Što bi naš narod rekao: „Grota ( grehota ) i sramota“.
Više neću. I ovo je previše.
REČ OCA GEORGIJA FLOROVSKOG
Ovaj tekst privodim kraju jednim eklisiološkim aksiomom formulisanom od strane oca Georgija Florovskog:„Jedino je jerarhiji dato pravo da poučava i da svedoči u Crkvi. Ovo ne znači da su sveštenstvo i verni narod jednostavno predodređeni samo za bezuslovnu i formalnu poslušnost episkopatu. To ne znači naprosto da se ‘pravo poučavanja’ dodeljuje episkopima nezavisno od naroda [Crkve]. Naprotiv, u Crkvi nema mesta za takvu isključivost. Na taj način se prevladava oštra suprotstavljenost između ‘poučavajuće’ i ‘poučavane’ Crkve, koja postoji u Rimokatoličkoj crkvi. Još je pravilnije govoriti o saradnji svih slojeva ili elemenata unutar Crkve. Ponovo naglašavam da episkop ima ‘moć poučavanja’ jedino unutar Crkve, jedino unutar aktualne sabornosti njegovoga naroda i pastve. Svako je u Crkvi prizvan ne samo na poslušnost, već i na poimanje. Upravo je u pitanjima vere i dogmata svako ograničen sopstvenom ličnom odgovornošću.
Umesto o odgovornosti (jer ovaj je pojam isuviše formalan), bolje je govoriti o tome da bi svako trebalo da obitava u Istini. Pastva mora ne samo da sluša, već i da se saglašava. Ne odlučuje toliko autoritet koliko unutarnje svedočanstvo duhovnoga života. Unutar granica nenarušene sabornosti postoji raspodela delanja i zadataka. U svakom slučaju, svako je prizvan da bude živi primer i svedok svoje vere i verovanja, da poučava i da pomaže svakome. Ovde se ne radi o tome, niti, pak, o pitanju bogoslovskoga istraživanja, koje u formalnom smislu ne može biti ograničeno od strane bilo koga u Crkvi. Ovde se radi o pitanju prava na dogmatičko svedočenje u ime Crkve.
Moć jerarhije ne podrazumeva da se Istina kao takva episkopu otkriva automatski, po sili njegove hirotonije i dostojanstva, niti da on može da istinu otkriva bez savetovanja i zajedničenja sa Crkvom van koje on, opšte govoreći, gubi svu svoju ‘moć’. Međutim, jedino njemu i isključivo njemu dato je pravo da govori na katoličanski način. To nije samo kanonska privilegija, niti pravo. Ono je povezano sa činjenicom da episkop kao takav jeste mističko središte svoje pastve, koja se, u njemu, objedinjuje u jedinstvo svetotajinskoga zajedničenja.“
Ove reči oca Georgija celivam i potpisujem.
SVETI JUSTIN ĆELIJSKI
S druge strane, Sveti Justin Ćelijski je, još pre Drugog svetskog rata, rekao još nešto, takođe dragoceno za naše Sveto Predanje. U svom časopisu „Hrišćanski život“, gde je, glasno i jasno, komentarisao stanje u Crkvi, otac Justin je odgovorio na napade onih koji su ga optuživali da „napada episkope“.
On je tada zabeležio:“Smatram za potrebno da na ovom mestu pomenutu anomaliju u odnosima između nekih pretpostavljenih i potčinjenih ovako jasno podvučem i protivu nje pred živom crkvom na ovaj način protestvujem. Članovi crkve imaju i prava i dužnosti da budnim okom prate rad svojih duhovnih vođa i da ga u slučaju potrebe kritikuju. Zašto bežati od kontrole ako se je savesno radilo? Čemu služi oblak misterije oko onoga, što jednoga dana mora da bude gruba java? U toj tajanstvenoj atmosferi pokadkada niču i najgluplje hipoteze, koje ispunjuju predrasudom i oštre gnjevom protivu onih, čiji autoritet u Crkvi mora ostati neokrnjen. Sve ovo kopa ambis nepoverenja između vođa i vođenih i na taj način ometa uspeh glavne stvari, koja je jedino opravdanje daljeg postojanja Crkve u našem narodu…
Period kroz koji prolazi naš versko crkveni život i suviše je ozbiljan i sudbonosan za dalji razvoj uticaja hrišćanstva u našem narodu. Kritičnost momenata koji preživljujemo imperativno nalaže, da se sistematskim naporima pozvanih pokuša izvođenje pregrupisavanja i skoncentrisavanja svih crkvenih sila, koje su se do sada razjedinjene i izmrvljene, beskorisno trošile i rasipale u uzajamnom ujedanju i peckanju na štetu Crkve i na radost njenih neprijatelja. Ko ma i jednim nepromišljenim gestom bude ometao ovo povezivanje razbacanih dobrih volja u snop, učiniće zločin prema samoj crkvi. To treba najzad da bude jasno i vođama i vođenima.“
Ove reči oca Justina celivam i potpisujem. I još jednom: tražim pomilovanje za Blagoja Pantelića! Ne odlikovanje, pomilovanje!
UPUTNICE:
- https://www.suncanik.info/post/nema-pomilovanja-bez-pokajanja
- https://pescanik.net/gluvi-telefoni/
3.https://www.pravda.rs/fileadmin/slike/2024/02/14/Srbovanje_i_srbofobija.pdf
- https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/istina-o-zoranu-cvorovicu.pdf
- https://vidovdan.org/izdvajamo/perovicu-dimitrijeviu-sveti-sava-nije-vasa-mera/
- https://aloonline.me/zurnal/stav/6620/igre-bez-istinskog-blagoslova-bratstvo-sveti-arsenije-ponovo-u-sluzbi-paracrkvene-agende.html
