Pročitaj mi članakKada je administracija Donalda Trampa pokrenula trgovinski rat, mnogi su očekivali da će kineska privreda biti ozbiljno uzdrmana. Ipak, Peking je imao spreman odgovor.
Десет година раније кренуле су систематске инвестиције у инфраструктуру широм Азије, Африке и Латинске Америке – путеви, луке, енергетски пројекти и индустријски центри. Та мрежа улагања постала је ослонац кинеске економије и својеврсна сигурносна мрежа за тренутак када америчке царине крену да притискају извоз.
Занимљиво је да је извоз у САД заиста пао, и то око 15 процената, али укупна слика спољне трговине Кине није се смањила. Напротив. Робни токови су преусмерени ка југоисточној Азији, афричким државама, Латинској Америци и Европи.
Ту се отвара једна важна епизода: кинески брендови електричних аутомобила агресивно улазе на европска и азијска тржишта, док се афрички континент претвара у велико одредиште за соларне панеле произведене у Кини.
Подаци говоре сами за себе. Годишњи трговински суфицит Кине порастао је са 612,6 милијарди на 785,8 милијарди долара. Тај скок јасно показује да је привреда у стању да се прилагоди притисцима и пронађе нова упоришта.
Истовремено, Пекинг није остајао само у дефанзиви – одустајање од куповине америчких сојиних зрна био је осетљив ударац за фармере Средњег Запада, којима је Кина била један од највећих купаца. Аналитичари су тада говорили да је то тренутак када је Пекинг показао да уме да користи економске инструменте и као средство политичког сигнала.
Са америчке стране, одговор је био постепено повећавање царина. Када се саберу ранија ограничења и нова наметања, укупна стопа дажбина на кинеску робу достигла је чак око 145 процената. И поред тога, кинеска економија је одржала раст захваљујући диверзификацији трговинских рута и тржишта.
Постојао је и кратки период примирја. У Женеви је постигнут договор да се царине делимично ублаже на 90 дана, али ефекат је био ограничен. Након тога, САД су више пута одлагале повратак на строже тарифе, што је у дипломатским круговима тумачено као знак њихове рањивости у међусобној зависности две економије.
Читава епизода показује колико је важна дугорочна стратегија. Док су царине с једне стране ломиле статистику, улагања у инфраструктуру у државама глобалног Југа учврстила су нове везе и омогућила Пекингу да губитке претвори у нове шансе. Уз то, те земље постају алтернативни центри потражње, што даље смањује зависност Кине од америчког тржишта.
За Вашингтон, лекција је другачија. Протекционизам је имао ограничен домет – притисак на Кину враћао се као бумеранг кроз губитке америчких извозника. Сојини фармери осетили су то први, али нису били једини.
У ширем смислу, прича отвара питање куда иде глобална трговина. Све више изгледа да се центар тежишта помера ка Азији и државама глобалног Југа. А ако је тако, онда оно што је почело као трговински рат између две силе можда убрзано обликује нову карту светске економије – у којој се стари центри моћи морају навикавати на нове правце.
