Pročitaj mi članakOsvrt na redovnu godišnju službu Grčke arhiepiskopije u Americi u glavnoj gej-crkvi svijeta
Да би се јасно видјело опште стање Цркве Турске (која се дичи називом „Васељенске патријаршије“) треба погледати њихову ударну песницу – најутицајније епископе који грме из Америке на читав (православни) свијет.
Њихово духовно стање биће очевидније ако прво представимо стање католичке и протестантске заједнице које Црква Турске осјећа као нарочито блиске.
Свима је познато да је Њујорк – Вавилон, свјетска пријестоница новца и разврата.
Тамо се свештенство одавно јавно изјашњава као ЛГБТКИА+++, окупљајући све људе посједнуте демонима настраног блуда који би хтјели да без покајања ипак буду хришћани. То важи и за протестантске и за католичке поглаваре и клирике, али и за грчке православне!
Међу католицима Њујорка у томе предњачи парохија Св. апостола Павла:
Она је 2023. приредила изложбу под називом „Бог је трансродна особа“ (God is Trans)[1], приликом које су богохулне слике које спајају евхаристију и истополни сношај украсиле сам олтар храма:
Изложба је укључивала и пригодан документарац:
Католички клер ове цркве је 2024. одржао отворену мису за ЛГБТКИА+++ у парку националног споменика педерима „Стоунвол“ са посебно обликованом преносном часном трпезом и епитрахиљем[2]:
На бесједи 2020. г. је свећеник жупе Св. Павла признао да се сматра (и) женом, додајући: „Христос је лезбејка, геј, бисексуалац, трансродна особа и квир.“[3]
Други стуб католичких хомосексуалаца и сличних изопаченика у Њујорку је језуитска парохија Светог Игнатија Лојоле[4], чије геј-мисе обилују олтарским махањем заставама дугиних боја:
Ово је њен лого:
Најистакнутији клирик ове парохије, језуита Џејмс Мартин, пожурио је први дан послије папске дозволе да благослови истополни пар[5]:
Да не би неко помислио да су овакве појаве ограничене на Њујорк, скрећем пажњу да се редовно и организовано дешавају широм Америке. Примјера ради, у најстаријој католичкој парохији у Вашингтону имају свој програм „служења ЛГБТКИА+“,[6] који укључује и мисе дугиних боја:
Одавде можемо раширити објектив на свјетску католичку заједницу. Споменути исусовац Џејмс Мартин је под папом Франциском постао један од кључних људи у ватиканском Дикастерију (служби) за комуникације, а важи за најспретнијег поборника „нормализације“ хомосексуалности – има читаву машинерију која се бави уњедравањем благонаклоног става према хомосексуалности, а која укључује све облике распростирања, од интернет-странице, преко редовних скупова, до емисија.
За своју геј-пропагандну установу он тврди: „Црквено тијело „ЛГБТ католици и пријатељи“ ствара дом у којем су све ЛГБТ особе и они који их воле и подржавају добродошли, и гдје су ЛГБТ особе у потпуности потврђене и слављене. Оно такође стреми томе да буде свјетионик наде за људе који су се осјећали скрајнуто и одсјечено од Цркве, позивајући их на обнову кроз службу помирења и правде.“[7]
Мартин у својим напорима нипошто није усамљен.
Након што је поткрај 2023. свесрдно подржао објаву Дикастерија (службе) за вјероучење „Молитвено повјерење“ (Fiducia supplicans)[8] која дозвољава да се благосиљају истополни парови, папа Франциско се окружио браниоцима хомосексуалности, именујући их на разне високе положаје.
У документарцу о папи Франциску (који је изашао 2020) Јевгенија Афинејевског (редитеља руско-јеврејског поријекла, ватреног заговорника геј-права и „украјинске истине“), папа Франциско се залаже за благонаклон однос према хомосексуалцима и озакоњивање истополне „грађанске заједнице“: „Хомосексуалци имају право да буду дио породице. Они су дјеца Божија и имају право на породицу… Оно што морамо да створимо је закон о грађанској заједници. На тај начин су они правно покривени.“[9]
Међу првима је знакове попуштања према истополним љубавима показао садашњи Главни секретар Бискупског синода кардинал Марио Грех (Grech), који је већ 2014. након различитих притисака схватио да је учење католичке цркве увредљиво за хомосексуалце, пошто се они „осјећају повријеђено језиком који им је упућен у одређеним текстовима, на примјер у Катихизису“, те је закључио да се „неопходно научити говорити тим језиком који разумију савремени људи“.[10]
Још један Францисков кардинал, Енглез Тимоти Редклиф, био је и прије свога повишења међу „скерлетне принчеве“ познат по великом броју наступа у корист „права ЛГБТКИА“, те је између осталих бљувотина рекао: „Хомосексуалност у много чему може бити израз Христовог самодаривања.“[11]
За енглеску културу, која је својим једнополним школама створила хомосексуалну врхушку британског царства,[12] није ни чудо да и је и други енглески кардинал, Базил Хјум, већ крајем прошлог миленијума написао: „Љубав између двије особе, било истог или различитог пола, треба уважавати и поштовати.“[13]
Надбискуп Винћенцо Паља, предсједник Папске академије за живот, наручио је од хомосексуалног умјетника огромну богохулну фреску у својој катедрали у Тернију која приказује голе мушкарце, међу њима и самог надбискупа, како се грле и милују:[14]
Францисков Проповједник Папског дома, капуцин Роберто Пазолини, професор теологије, отпочео је своју дужност низом предавања на тему нормалности хомосексуалности, коју он налази и код цара Давида, па чак и између капетана и његовог слуге (Лк 7).[15]
Францисков руководилац Дикастерија за вјероучење, кардинал Виктор Фернандес, написао је двије књиге у којима се полни чин опредјељује као мистичко божанско искуство, а у једној од њих чак сликовито описује еротски сусрет са Исусом на обали Галилејског језера.[16]
Главни Францисков кројач, одговоран и за опште обликовање литургијске одежде, Филипо Сорчинели, је гласни мужеложник.[17]
Када је на чело римокатоличке заједнице дошао папа Леон, чули су се гласови наде да ће он сада заузети став супротан Францисковом. Ипак, нови папа је одобрио мису за хомосексуалне католике.
6. септембра ове године у цркви Пресветог Имена Исусовог у Риму одржана је миса за ЛГБТ+ католике, која је окупила више од 1.200 људи. Миси је начелствовао потпредсједник Италијанске бискупске конференције Франциско Савино. У својој бесједи Савино је рекао: „Дошло је вријеме да се врати достојанство свима, посебно онима којима је оно било ускраћено.“ Савино је напоменуо да је, након што је папи Леону најавио ову мису, овај рекао: „Идите, служите мису са њима!“
Вијест је први објавио Џејмс Мартин, савјетник ватиканског Дикастерија (Службе) за саобраћање. Он је рекао да је дан прије мисе имао пријем код папе Леона, који је обећао да ће према ЛГБТ католицима „наставити истим правцем отворености и гостопримства којим је кренуо папа Франциско“. „Ово је веома охрабрујући знак да ће се изабрана путања очувати“, изјавио је Мартин.
Међутим, вратимо се опет до Њујорка. Англиканска, односно (како се зове у Америци) епископална заједница је била ипак на челу озакоњивања хомосексуалности, поносећи се хомосексуалним парохијама већ у 70. годинама 20. вијека, те отворено и активно хомосексуалним свештеницима и бискупима већ преко 20 година.[18] Двије најстарије епископалне цркве, смјештене поред самог Вол стрита, у срцу „финасијског округа“, највећи су поборници геј-пропаганде. Црква Св. Тројице је 2016. прва окачила заставу дугиних боја.
Те исте године посјетио сам Њујорк, значење дугине заставе сам схватио, али нисам могао да вјерујем својим очима угледавши на другој англиканској цркви, Св. Вартоломеја, огромну заставу која је висила сприједа и на којој је писало: „HELL YEAH“. Због згрожености заборавих да је усликам, а требало ми је и неко вријеме да разумијем зашто на хришћанској (?) цркви пише „ПАКАО ДА“ – то би могло да се преведе као „Е па јесам [хомосексуалац]!“.
Пред Сент Бартсом (St Bart’s) како га одмиља зову, непрестано се вијори дугина застава:
Сент Бартс је увијек главни у јунској њујоршкој прајд-паради:
У Сент Бартсу се пред прајд-парадом врши посебан обред благосиљања дугине заставе:
Сада долазимо до онога што је најзанимљивије за православне хришћане. Архиепископ Елпидофор, поглавар грчке Цркве у Америци, од 2021. обавља молитвене службе у Сент Бартсу. Први пут је то учинио на 30. годишњицу патријарховања свога старјешине Вартоломеја – Елпидофор се некако досјетио да би било згодно да одслужи литургију у истоименој англиканској цркви, на којој је треперила дугина застава. Потом је искуство поновио вечерњом 2023. године, када је изјавио: „Ми обиљежавамо имендан васељенског патријарха овде у цркви друге хришћанске заједнице, јер Његово Свјатјејшество је сам по себи оличење екуменскости… Васељенски патријарх је духовни отац свим људима, били они тога свјесни или не.“[19]
Том приликом му се придружио и клир других православних заједница – на слици доле видимо здесна поглавара Грузинске цркве у Америци, еп. Саву:
- је Елпидофор опет чинодејствовао у Сент Бартсу, сада већ као другар англиканског предстојника парохије, бискупа Дина Вулфа:[20]
Богослужење у Сент Бартсу су 2024. увеличали својим присуством и припадници „Украјинске православне цркве у Америци“, као и српски источно-амерички епископ Иринеј (Добријевић):
Епископ Иринеј Добријевић није пропустио ни овогодишњи сентбартовски концерт у част Вартоломејевог имендана:
Елпидофор је усрдно слиједио правац свог новог друштва – док у сваком свом наступу неизоставно хули на Руску православну цркву, он је стигао 2022. да обави прво крштење дјетета мужеложничког пара у Грчкој:[21]
Синод Грчке цркве се оштро успротивио овом поступку, али Елпидофор је осуде грчких владика назвао „помало фашистичким“, упоредивши их и са нацизмом: „Јавно стигматизовање било кога, морам признати, сматрам донекле фашистичким. А ова готово фашистичка понашања заснована су на окривљавању наших суграђана из неког разлога. Свједоци смо таквих догађаја у историји, као што је, на примјер, случај са нацистима. Ово је изузетно опасна настројеност…“[22]
Архиепископ сматра (у истом разговору): „…то да треба ниподаштавати људе на основу тога кога они воле није православље; то се чак не може сматрати човјечним. Не можемо ничије полно понашање и то кога ко воли учинити јединим мјерилом за њихово прихватање или одбацивање. То су догађаји без премца и рекао бих да су они у Грчкој исход увезеног западног чистунства.“
Пребацујући кривицу на некакав „западни увоз“ (што је у 20. в. био уобичајени поступак грчких модерниста кад су хтјели да умјесто постојеће праксе или догме уводе новотарије као неке недокучиве „древности“), грчки владика измишља у Православљу непостојећу парадигму – да су, наводно, православни Грци почели да тумаче првородни гријех као полни! Па наставља, сасвим преусмјеравајући жижу тако да обесмисли појам ма каквог полног гријеха: „На основу овог наратива о кривици, који нема никакве везе са хришћанским учењем, неки су изградили на пуком чистунском произвољном тумачењу, усмјереном на приписивање кривице полном чину и понашању, своје оправдање да врше надзор над људима, надовезујући им и наслијеђену казну. Тако је ова крајња појава стигла до Грчке, гдје полно понашање особе постаје мјерило за било какво ниподаштавање на различитим подручјима живота, укључујући радну, друштвену и политичку област, па чак и унутар Цркве. Такво ниподаштавање је потпуно нехришћанско. Штавише, грчка култура никада није судила никога на основу његовог полног понашања.“
Дакле, према Елпидофору, сам хришћански појам полног гријеха Грцима је непознат, и на основу тога не смије се уопште расуђивати о полном гријеху, а сљедствено ни изопштити из хришћанске заједнице некога ко јавно живи у таквом (за Елпидофора безначајном) гријеху, саблажњавајући друге или их чак наговарајући на њега. Из овога произилази да је апостол Павле са својим учењем о искључивању блудника из Цркве (1.Кор. 5:11) био културолошки уљез, кога треба занемарити, као и читаво канонско право светих Отаца у вези полности и чедности.
У везу са Елпидофоровим гледиштима може се довести и ова књижица која се бесплатно дијели(ла) по Украјини и Молдавији:
Брошуру „Божија ЛГБТ дјеца у Украјини, Русији, Бјелорусији и Молдавији“ објавио је 2012. неименовани „православни епископ“, а изашла је у Америци са упоредним текстовима на енглеском и руском. Руски језик је прилично јадан, те је више него очигледно да носилац руског језика није никада прегледао ово издање – неко се веома бојао да да књигу у руке ма којем правом Русу. Аутор – да ли Елпидофор за што нема непосредних доказа, или пак неко од његових истомишљеника – тврди сљедеће: хомосексуализам није грешан, није демонски ни душевни поремећај нити побуна против Божијег природног поретка; то је урођено стање које се не бира, не уклања се молитвом, Бог га не осуђује; Свето писмо је књига која садржи културолошки условљене погледе од прије 3000-4000 година; полне болести нису Божија казна, и нико неће завршити у паклу због свог хомосексуализма.
Дакако, све је то написано упркос оном јеврејском занесењаку од прије 2000 година, апостолу Павлу (1.Кор 6:9-11 „Не варајте се: ни курвари… ни аџувани, ни мужеложници [тј. ни пасивни ни активни хомосексуалци][23]… царства Божијега неће наслиједити.“), и насупрот читавом црквеном предању све до грчких (и српских) обновљенаца 20. вијека.
У свјетлу фанарско-католичког и протестантског правдања блуда и брисања ма какве Божије воље у вези полног понашања, те потпуног занемаривања цјелокупног хришћанског предања прије 20. вијека, постаје бјелодан и извор пропратног настојања одређених црквених вођа на међусобном уједињењу. Очевидно је да православни архијереји који су се предали путености, особито истополној, потпуно угушивши глас савјести у себи, теже сједињењу са својим западним колегама, у којима влада (тачније – живи) исти дух. Чуо сам неколико пута у црквеним круговима тврдњу (за коју ми други рекоше да је потекла од грчких владика који су студирали на Западу) којом се оправдава разврат епископа: за њих од тренутка када постану „црквени принчеви“ више не важе положени монашки завјети. Елпидофоров став – у оквиру посуновраћеног евро-атлантског друштва посљедњих 30 година – представља само још дрскији и безобзирнији искорак, који непоменици данас шапћу свакоме, и оглашавају уз то на сва звона свима.
Ален Новалија
[1] https://www.catholicnewsagency.com/news/254353/god-is-trans-exhibit-at-new-york-catholic-church-gets-new-name-and-it-s-queer?__hstc=198926896.978d8210e70136ce0d3ec34625837908.1749452225922.1749452225922.1749456662251.2&__hssc=198926896.1.1749456662251&__hsfp=4130881148
[2] https://www.ncregister.com/news/pride-mass-stonewall-lgbt-catholic-church-new-york
[3] https://www.youtube.com/watch?v=HpL-3pxd4g8
[4] https://ignatius.nyc/ministry/lgbt-catholics-and-friends/
[5] https://www.dailymail.co.uk/news/article-12889243/rev-james-martin-catholic-sex-blessing.html
[6] https://trinity.org/lgbtqia-ministry/
[7] https://protestia.com/2024/12/05/prominent-lgbtq-affirming-roman-catholic-church-waves-pride-flags-during-mass/
[8] https://www.vatican.va/roman_curia/congregations/cfaith/documents/rc_ddf_doc_20231218_fiducia-supplicans_hr.html
[9] https://www.npr.org/2020/10/21/926219084/pope-francis-calls-for-same-sex-civil-union-law-in-new-documentary
[10] https://www.ncronline.org/vatican/vatican-news/cardinal-mario-grech-central-figure-popes-plan-change-catholic-church
[11] „…in many ways I think [homosexuality] can be expressive of Christ’s self-gift.“ https://cruxnow.com/church/2015/05/controversial-preacher-timothy-radcliffe-given-vatican-role
[12] О овоме отворено пише апологета хришћанства, писац и оксбриџки професор К. С. Луис у својој аутобиографији „Изненађен радошћу“ (Surprised by Joy). Он описује уобичајену ученичку дужност на свом колеџу – „радодајку“ (Tart), „лијепог и женскастог дјечака који је служио као катамита једном или неколицини старијих ученика…“, напомињући да се педерастија сматрала много мањом омашком него „ношење раскопчаног капута“. Surprised by Joy. Лондон: Geoffrey Bles, 1955. Стр. 83-84.
[13] „Love between two persons, whether of the same sex or of a different sex, is to be treasured and respected.“
[14] https://blog.ilgiornale.it/franza/2018/02/08/affresco-omoerotico-nella-cattedrale-di-terni-un-obbrobrio-artistico-e-teologico-dellargentino-ricardo-cinalli-eseguito-per-volere-dellarcivescovo-vincenzo-paglia/
[15] https://newdailycompass.com/en/popes-new-preacher-pasolini-teaches-rainbow-bible
[16] https://www.catholicnewsagency.com/news/256470/cardinal-victor-fernandez-book-sexual-themes-vatican-doctrine
[17] https://www.vogue.com/article/pope-francis-tailor-filippo-sorcinelli
[18] Истини за вољу, многе англиканске заједнице по Африци и Азији су се оградиле од одлука и праксе англиканаца у Америци и Британији, јавно их осудивши.
[19] https://orthodoxtimes.com/archbishop-of-america-the-ecumenical-patriarch-is-a-spiritual-father-for-all-people/
[20] Од марта 2025. бискуп Дин Вулф није више старјешина парохије, пошто је отишао у пензију. Фотографија је с почетака њиховог дружења (из 2021).
https://www.goarch.org/ru/-/wolfe-visit
[21] https://www.ekathimerini.com/society/1189292/holy-synod-protests-over-baptism-of-gay-couples-children/
[22] https://www.goarch.org/-/lifo-interview-2024-pantazopoulos
[23] Мада превод аустријског плаћеника, Вука Караџића, обично никада не користим, у овом случају је грчке изразе „οὔτε μαλακοὶ, οὔτε ἀρσενοκοῖται“ пренио правилније него синодални превод, који је „μαλακοὶ“ схватио у његовом савременом грчком значењу „дркаџије“. Караџић користи турцизам „аџуван“ који је данас потпуно заборављен – није укључен ни у Речник Матице српске, ни у рјечнике туђица (Вујаклијин, Клајн-Шипкин), али га је бечки доушник у свом Рјечнику правилно протумачио: Ganymedes, scortum.
