Pročitaj mi članakSprema se dokument o tome na koji način bi buduća vlast, moguće – predvođena studentima i akademskom zajednicom sprovela lustraciju.
Како је Данас известио, постоји неколико докумената који циркулишу, који би требало да постану усвојени као нека врста званичне политике, било студентске листе, било студентског покрета, који би се примењивали по евентуалном паду режима.
Лустрација, је најскупља реч, уназад више од 25 година у Србији, још о петооктобарске револуције, када су се политичари и припадници режима деведесетих вратили на власт и дан данас главну реч. Одговорни за најтежу корупцију, оцењени као аутократе и диктатори, који хапсе и пребијају сопствени народ.
Саговорници Данаса, активни учесници и сведоци онога што се дешавало са покушајима лустрације Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке, политичких злочиначких партија, којима су током деведесетих припадили Александар Вучић и Ивица Дачић, говоре за Данас о томе шта је и због пропуштено још пре 25 година те је дочекало друштво са оваквим последицама и студентима да изнова покрећу питање о лустрацији.
„Кумовско-родбинско-буразерска средина појела је Закон о лустрацији“
Према речима адвоката Синише Николића, шефа кабинета убијеног премијера Зорана Ђинђића, који је био кључан за извођење петооктобарске револуције, кумовско-родбинско-буразерска средина у Србији је појела за 13 година Закон о лустрацији.
– Од њега су остали само дугмићи у виду историјских записа да је икада постојао. Једно од главних предизборних обећања коалиције ДОС и Уговора са народом који је та коалиција обнародовала пре тачно 25 година, никада није спроведено. Окупљајући коалицију програмски и организационо најразличитијих политичких странка, која ће срушити режим Милошевића, Зоран Ђинђић је од будућих савезника тражио безрезервну подрушку за лустрацију након освајања власти – каже наш саговорник.
Наравно, сви су били декларативно за то, додаје.
– Нажалост, заокупљени расподелом позиција након победе и трзавицама које су то пратиле, као и расчишћавањем затеченог муља у свим сегментима друштва, закон о лустрацији је пао у други план. Као председник владе, Ђиндјић је покренуо процедуру израде пакета закона о пострежимском уређења државе, медју којима су били и Закон о лустрацији, Закон о екстра профиту и Закон о сукобу интереса. Закон о екстрапрофиту, уз велику уздржаност дела владајуће коалицје, дао је скромне резултате, док усвајање Закона о лустрацији премијер Зоран Ђинђић није доживео – указује Синиша Николић.
Након ванредног стања, јуна 2003 године, усвојен је Закон о одговорности за кршење људских права, колоквијалног имена Закон о лустрацији.
– Законом су обухваћени сви носиоци јавних овлашћења у периоду од 23. марта 1976, као дана супања на снагу Међународног пакта о грађанским и политичким правима, са роком важења од 13 година.Тај рок је истекао јуна 2013. године. За то време важења закона, ни једна особа у Србији није лустрирана. Закон је предвидео да одлуке о појединцима који су кршили људска права, као и казне за те радње, изриче специјална комисија која би требала имати потпуну самосталност у раду и чији избор и састав гарантује непристрасност, објективност и ефикасност – објашњава саговорник Данаса.
Комисија, међутим, никада није била формирана у пуном капацитету.
– Политичари који су управљали државом након убиства премијера Зорана Ђинђића, од јуна 2003. до јуна 2013. године, нису активирали алат који им је био на дохват руке, да покушају да Србију уреде на демократски и цивилизован начин. Да ли из обзира према својим тадашњим коалиционим партнерима, родјацима, пријатељима, богатим појединцима, који би могли доћи под удар Закона, лустрација није спроведена – истиче Николић.
Њено одсуство, напомиње, довело је до тога да се данас поново говори о диктатури, урушавању правне државе, гашењу медија и гажењу људских права.
– За то време Чешка је спровела један од најдоследнијих и најбрже спроведених процеса лустрације у региону. На хиљаде људи, некадашњих сарадника комунистичке тајне полиције и партиских функционера, спречено је да поново заузму јавне функције. У Пољској су све судије и тужиоцу морали да потпишу изјаву да нису сарадјивали са тајним службама и комунистичким органима. Они који су слагали, аутоматски су губили функције. У Румунији су отворени јавно досијеи тајне, озлоглашене полиције Сецуритате, што је довело до тога да хиљаде људи буде означено као сараднци и учесници у кршењу људских права својих суграђана – каже Синиша Николић.
У Источној Немачкој након уједињења, додаје, сваки грађанин је могао да затражи и добије на увид свој досије Стаси полиције. Десетине хиљада људи је проверено, многи су изгубили државне послове, без могућности да их поврате.
– А Србија? Србија чека нову шансу, материјала и кандидата је све више, али основни предуслов за то је долазак људи који то желе да спроведу. Не обазирећи се на рођаке, кумове и бизнисмене. Закон је ту, треба га мало дотерати и продужити рок трајања. Да ли ћемо то икад доживети, тешко је рећи. Али нас то не спречава да покушамо – закључује Синиша Николић.
„Чак и када постоји политичка воља, лустрација се тешко спроводи у пракси“
Према речима историчара Драгана Поповића, лустрација је популарна мера међу противницима аутократских режима.
– Она се види као ефикасан начин заштите демократије од оних који доказано злоуоптребљавају систем да би га рушили изнутра. Иако нема сумње да може да буде врло корисна, постоје практични разлози зашто није широко заступљена у постауторитарним системима – каже за Данас Поповић.
Пре свега, напомиње, лустрацију није лако спровести.
– Чак и када постоји политичка воља, она се тешко спроводи у пракси. На пример, лустрација мора да задовољи захтеве из сфере заштите људских права, укључујући и судску заштиту за људе који су евентуално неправедно лустрирани. То веома оптерећује систем и чини га још тромијим и неефикаснијим, што парадоксално доприноси даљем урушавању владавине права уместо њеном јачању – објашњава саговорник Данаса.
Дакле, сматра, за лустрацију је потребна ефикасна структура у јавним службама и у институцијама државе.
– Такође, треба добро одмерити где је граница лустрационих мера. На пример, да ли лустрација сме да задире у нека од основних људских права, типа права да се буде биран? Све су то озбиљне дилеме и захтевају широку јавну расправу. То не значи да треба одустати од било каквих лустрационих или „веттинг“ мера. Забрана обављања јавне функције могла би много чешће да прати судске поступке, уз мале законске измене. Тако би се добила и судска правда и заштита од рушења система изнутра у будућности – каже Поповић.
Дакле, истиче даље, треба размишљати како да се одстране из система људи који су кршили људска права, али у исто време грађани морају да прилагоде своја очекивања.
– Нико нема чаробни штапић и неће сви напредњаци бити кажњени, јер је то физички немогуће, нити ће након пада Вучићеве власти наступити апсолутна правда. У питању је процес и морамо сви бити довољно стрпљиви и реални у жељама и очекивањима, ако желимо да изградимо озбиљан систем у ком неће бити могућ неки нови Вучић – мишљења је Драган Поповић.
Бојан Пајтић: Треба се водити комбинацијом пољског и чешког модела
Ових дана се поставља питање може ли бити лустрације, ако је није било пре 25 година. Одговор је једноставан – ако не буде лустрације, Србија никада неће постати уређена, правна, демократска држава – каже за Данас Бојан Пајтић, бивши премијер Војводине.
Зоран Ђинђић је желео лустрацију, подсећа, после смене Милошевићевог режима, по узору на бивше државе Варшавског пакта.
– Нажалост, за тако нешто није имао већину у ДОС-у. Да је било лустрације, односно забране бављења јавним послом за оне који су учествовали у власти која је гушила људска права и слободе било – данас не бисмо живели у Србији у којој је апсолутну моћ за себе приграбио Милошевићев министар информисања. Верујем да сви опоненти режима данас ово разумеју, што није био случај 2000. године. Треба се водити комбинацијом пољског и чешког модела – лустрација мора обухватити не само политичке, него и безбедносне, медијске, просветне и друге структуре које су у служби зла (као што се догодило у Пољској) и мора бити брза, ефикасна и са аутоматском применом (као у Чешкој) – закључује Бојан Пајтић.
