Pročitaj mi članakNisam se slučajno danas setio teksta koji sam objavio, pod istim naslovom (bez rednog broja 2) 28. otkobra 2010. na portalu ”Vidovdan”. Povodii događaj su skoro isti, samo su akteri drugi. Pre petnaest godina drugosrbijanci: direktor Narodne biblioteke Srbije, Sreten Ugričić, i njegov urednik izdavačke delatnosti, Saša Ilić, i njihovi beščasni postupci protiv nacionalne ustanove koju su vodili i srpske knjige, a danas brojni poslednji sramotnici drugosrbijanci i njihova beščasna hajka na porofesora Mila Lompara.
О људима најбоље говоре њихови поступци и њихова дела. Поступци првих и других су лажљиви, покварени, клеветнички и срамотни, а дела немају или су им безначајна и минорна. Заједничко је обема групама да су људи без интегритета и етике. Началници Народне библиотеке Србије су дошли међу бројно српско расејање у Торонту да се поругају српској традицији и српској књизи, а последњи срамотници да, на миг председника Србије Александра Вучића, оклевећу професора Мила Ломпара.
Новопостављени конзул Србије, господин Зоран Павловић, питао ме почетком септембра 2010. коју установу из културе Србије да доведемо на Дане српске културе у Торонту. Тих дана сам био под снажним утиском импозантне изложбе персијских књига на најлепшем изложбеном простору Универзитетске библиотеке Торонта, Сваког дана сам туда пролазио до своје канцеларије на 12. спрату, на коме су српске књиге. Моје интересовање за персијску књигу датира још из студенских дана. Имао сам и пријатеља из Персије кога сам упознао баш у тој библиотеци. И председник ПЕНа Канаде, чији сам тада био члан, био је Персијанац. Без имало двоумљења предложио сам конзулу да позову Народну библиотеку Србије. Помогао сам, заједно са нашим људима који су радили у овој библиотеци, да добијемо овај изложбени простор поред Кафетерије кроз који свакодневно прође више од хиљаду студената и професора.
Дођоше директор а домаћини одмах вргоше изнад улаза у галерију велики натпис NATIONAL LIBRARY OF SERBIA. Пуно ми срце што се остварује наш пројекат. Тих дана сам морао да путујем у Отаву па нисам учествовао у постављању ове изложбе. Када сам дошао на отварање, умало нисам доживео инфаркт. Све књижице новокомпонованих, приватних издавача. У једној централној, стакленој витрини Андрићеве књиге и макета Угричићеве једне једине књиге која ће, како је рекао, изаћи за Сајам књига у Београду.
У другој, исто таквој, Павићеве књиге и Илићев роман Берлинско окно. Нема ни копије Мирослављевог јеванђеља, ни Законоправила Светог Саве, ни Душановог законика, ниједног Његошевог дела, ни Николе Тесле, ни Милоша Црњанског, ни Јована Дучића, ни Змаја, ни Шантића, ни Ђуре Јакшића, ни Борисава Станковића, ни Петра Кочића, ни Меше Селимовића, ни Новице Тадића, ни Матије Бећковића …, ни једне антологије српског народног стваралаштва, ни једне књиге о средњовековним српским манастирима, ни једне монографије знаменитих српских сликара, музичара и научника … Највише је Бајчевих и Копилцових књига. По зидовима уоколо полукружне галерије некакав стрип, на ружној хартији. Објашњавају да су га нашли у једној београдској месари којом је власник купцима умотавао месо. Насловили су га Од Радослава до Радослава. Асоцијације ми се роје у глави. Поругали су се првој српској антологији метафизичког песништва коју сам случајно ја саставио и насловио Од Растка до Растка, а објавио 2006 Атеље Дерета из Београда и Nea Publishing из Торонта.
Не бих лењ да побројим све књиге. Изложили су их 106, само 7 штампаних изворним српским ћириличним писмом, а 99 југословенском латиницом. Међу ауторима је највише неолиберала, пајтоса Угричића и Илића.
Све ми поста јасно: скоројевићи, другосрбијанци, нови либерали дошли су да се поругају српској култури и једанаестовековној српској књизи и националној библиотеци Србије чији су началници. Као да до њих и њиховог началниковања и писанија није ни постојала српска књига. Иронично нас представише велесилом светског стрипа.
Изложбу су отворили директор Универзитетске библиотеке у Торонту, професор славистике и наша библиотекарка на овом Универзитету. Нисам човек скандала па сам оћутао бешчашће директора Народне библиотеке Србије. Сачекао сам их на њиховој књижевној вечери у Књижари Србика. Било нас је присутно свега осамнаест. Од тог броја посетилаца била су присутна четири службеника конзулата, четири из породице власника књижаре, господина Апића, и моја маленкост, с мотивом да им кажем све што нисам хтео на отварању изложбе.
Вече је отворио власник и уредник латиничне ревије Ми магазин, Ненад Станковић, речима: ”Ја сам вечерас изузетно сретан што су међу нама једина два светла из Србије, Срејо и Саша”. Угричић је представио макету своје будуће књиге, а Илић свој антисрпски роман Берлин окно. Јавно су рекли да нису дозволили да о њиховим књигама говоре ”набеђени критичари”. Јавио сам се на крају вечери и мирно изнео све податке које сам овде споменуо. Оба су скочила и нештедимице ми лепили етикете националисте, великосрбина, четника и клерикалца.
Весели конзул Зоран покушао је да их оправда. Касније сам сазнао да му је једина препорука за место конзула била што је био врло активан отпораш у Лесковцу. Одавно знам да је равнодушно окретање леђа најбољи одговор безобразницима. Мирно сам напустио вече, а за мном и преосталих девет разочараних посетилаца. Домаћини вечери конзулата и књижаре остали су са гостима да их почасте и нерадо слушају њихово оговарање српских интелектуалаца са интегритетом, делом и етиком. Касније ме питао власник књижаре Србика, господин Апић: ”Зашто они млади људи из Народне библиотеке толико мрзе вас, Кијука и Ломпара?“
Одмах после те књижевне вечери Угричић и Илић објавили су текст Батуранијада у Торонту у латиничној ревији Ми магазин (на три стране бруталних лажи, подвала и клевета) њиховог пајтоса Ненада Станковића, ревносног другосрбијанца из расејања. Одговорио сам им текстом Бижутерија и бетонерија на порталу Видовдан, пошто је Станковић одбио да га објави у његовом магазину.
Лажи, подвале и непочинства напредних срамотника
И пре петнаест година и данас новосрбијанци се подсмевају и ругају свему што је постало српска класика јер знају да то они и њихова сочињенија никада неће бити. Сујета и амбиција им је огромна, па их сами никада не могу реализовати у напредовању у друштву те се додворавају диктатору, и свима који имају друштвену моћ да им помогну, односно њиховим партијама и надлежништвима. Они то и чине: дају им важне позиције у друштву и држави, нарочито у култури, додељују им награде за безначајна дела, али моћници траже беспоговорну послушност. И ето их јуришају на најинтелигентније, и најетичније, и најбоље људе међу нама који не пристају на понижења њихових господара. Не хају за њихове награде, академије и престижна места у друштву. Свој пут граде својим талентом и марљивошћу и боре се креацијом против зла. Засигурно је такав проф. др Мило Ломпар. Написао је капиталне књиге о српској књижевности 18. и 19. века, књиге о књижевним делима Петра II Петровића Његоша, Милоша Црњанског и Драгише Васића. Онда није случајно да су и онда и сада нападали баш њега. Своју интелектуалну и моралну јаловост компензирају блаћењем људи са значајним делима националне културе, уметности и науке. Професор Ломпар је тај феномен маестрално разобличио у својим брилијантним есејистичким књигама: Дух самопорицања, Повратак српском становишту, Похвала несавремености, Полуинтелектуалац и национална политика, Опроштај са интелектуалцом, Успон колонијалне свести и Манекени лажи. Колико народ у српским земљама цени личност и дело Мила Ломпара највише потврђују издавачи његових књига који их штампају у великим тиражима и у више издања (Дух самопорицања у петнаестак) и све распродају за годину дана од једног издања до другог. Да ли онда има икаквог значаја председниково брутално вређање овог изузетног зналца у дневнику националне телевизије и серијско клеветање његових скудоумних новосрбијанских полуинтелигената овог изузетног интелектуалца да би појачали ехо председникове бестијалности? Ако је неко ”корисни идиот”, онда су то засигурно председник АВ и његови трабанти који испоклањаше српску земљу, фабрике, банке и руднике свим светским моћницима од Вашингтона и Брисела, до Цариграда, Пекинга и Москве, само да би остали на власти и пљачкали, били и тамничили грађане Србије. Најбоље се то види данас када су се академска младост Србије, средњошколци и највећи део грађана побунили против лажова, лопова, бандита, криминалаца и убица и премрежили Србију и Европу својим маршевима слободе, љубави и отпора корумпираној и насилничкој власти бруталног терора који је довео до више убистава у Србији и свакодневном гажењу и пребијању студената, стараца и деце од стране бруталне полиције и Вучићевих ћација-батинаша из криминалног миљеа. Уместо да помажу побуњене студенте и народ, другосрбијанци припомажу бруталној власти да их свакодневно гази, пендречи, рањава пиротехником, кости им ломи, обесвешћује звучним топовима и масовно тамничи. Уместо саосећања са унесрећеним народом и његовом младошћу, полуинтелектуелна пискарала, манекени лажи, острвили су се на једног од највећих савремених српских интелектуалаца који је посве стао, својим интелектом, делом и етиком, на располагање побуњеним студентима и народу. Типичан је то пример замене тезе: уместо да помогну народу и онима који долазе, новосрбијанци помажу бруталну, пљачкашку свевласт Александра Вучића који их је ухлебио у државним и приватним телевизијама, институтима и факултетима, академијима и државним надлештвима; неким помогао и да стекну већа звања, макар и помоћу навијача фудбалских клубова у којима АВ све одлучује и кога ће да подрже, кога да испребијају па и убију, чак и када ће њихови вољени клубови победити или изгубити. ужиластва и АВ неприкосновенвлада полицијом, тужилаштвом, судстством, и парламентом. У свему томе припомажу му полуинтелигентни, неетични послушници који су се острвили на професора Ломпара.
Одавно је српски народ кондезовао своје вечите истине па и свему овом најприкладнију: ”Не пада снег да покрије брег, него да свака звер покаже свој траг”. Српске звери, уосталом као и све звери, без интелекта, етике и дела, сем злодела, показале су своје крваве трагове крвожедности: насрнули су на студенте и њиховог професора Ломпара свом својом чланкописном пиротехником зубогризја јер ни интелекта ни етике немају. Др Владимир Димитријевић је ту њихову кампању пунозначно насловио: ДОБА АНТИЛОМПАРИЗМА, антиломпаризма који се умрежио од Београда, Новог Сада, преко Приштине, Тиране, Сарајева и Загреба, до Брисела и Стразбура.
Змије гризу сопствене репове, а вукови и шапе ухваћене у кљусе. Пречисти студенски снег нападао је Србијом да покаже трагове свих звери које отимају народу слободу, национална добра и празне џепове грађана свлачећи све у своје магазе и поклањајући туђинима и што траже и што не траже, само да им дозволе да што дуже пљачкају и трују свој народ перући криминални новац од дроге. Студентски кристални снег показао је и траг урвињања зловласти у Србији у неповрат. Док урвинају лоповску власт, позивају свог врхунског интелектуалца и етичара да им држи предавања на свим блокираним универзитетима и факултетима. Зашто? Зато што је својим делима и поступцима доказао да је интелектуалац с интегритетом, да у свему наступа са српског становишта, да се не пориче, да није манекен лажи, зато што научно заступа и агументовано брани печат свог народа (језик) и кôд (писмо) и ни по коју цену не мења Првост за Другост.
Преко главе нам је више делом јалових Чанака, Ћирјанића, Аида, Глухорића, Петковића, усташоидних Пицула и Штирова и превртљивих Антића, Теодосића, Трифковића, Брдара, Станића, Чворовића и Коена. Нишчи људи, без дела и етике, Миломир Марић, Небојша Крстић, Сретен Угричић, Саша Илић и ини већ су заборављени, а професору Ломпару тек ће народ Србије вајати бисте у Београду, Подгорици и Бањалуци и давати имена улицама по његовом часном имену. Јер, не да дело да мајстор остане тајан.
