Pročitaj mi članakGovori se o mogućem dogovoru između Moskve i Pekinga da se krene u izgradnju najduže brze železnice na svetu – pruge dugačke gotovo sedam hiljada kilometara, koja bi povezala dve prestonice u svega 15 sati.
Пројекат који се већ назива „путем 21. века“ делује грандиозно и историјски, али истовремено отвара лавину питања- од финансијске оправданости, преко техничких изазова Сибира, па све до политичких импликација.
Воз будућности: 15 сати до Пекинга
Према информацијама које су се појавиле у кинеским и руским медијима, Владимир Путин и Си Ђинпинг су, барем начелно, размотрили идеју да заједно покрену изградњу линије која би омогућила да се путовање од Москве до Пекинга скрати са садашњих шест или седам дана железницом на само 15 до 20 сати.
Планирана брзина возова кретала би се између 350 и 400 километара на сат, чиме би траса постала најдужа брза железница на свету.
Траса би ишла од Москве, преко Нижњег Новгорода, Казања, Јекатеринбурга, Новосибирска, затим кроз Иркутск и Читу, све до Забајкалска, одакле би прешла у Кину ка Харбину, Хоххоту и Пекингу. Само овај списак градова довољно говори о размерама пројекта- сваки од њих могао би да постане ново чвориште, место које привлачи капитал и људе.
Извори тврде да је договорено формирање заједничког инвестиционог фонда вредног 30 до 40 милијарди долара. Кинеске банке обезбедиле би повлашћене кредите, док би Русија била задужена за изградњу и модернизацију трасе до Забајкалска. Кина би, логично, преузела деоницу од границе до Пекинга.
Планирана динамика такође је амбициозна- прва етапа, Москва–Новосибирск, требало би да буде завршена до 2030. године, док је отварање целе линије пројектовано за средину 2030-их. Ако се то оствари, овај правац би могао да постане кичма евроазијског транспортног система, допуњујући „Нови пут свиле“ и мењајући глобалну трговинску мапу.
Стратешки значај железнице далеко надилази транспорт путника. За Русију, то би значило ангажовање грађевинских корпорација, металургије и производних капацитета, али и модернизацију градова кроз које пруга пролази. Иркутск, Новосибирск или Чита могли би се претворити у енергетска и логистичка чворишта читавог континента.
За Кину, пак, овај пројекат је прилика да додатно учврсти глобално лидерство у области брзих железница. Већ сада Пекинг поседује највећу мрежу брзих пруга на свету, али извођење сличног пројекта у другој земљи био би доказ да кинеска технологија може функционисати и у екстремним условима Сибира.
Ипак, све то остаје на нивоу планова док се не реше три огромна проблема- цена, терен и потражња.
Цена- Пројекат је процењен на 30–40 милијарди долара, али стручњаци сматрају да је то нереално. Дужина трасе, климатски услови и компликована логистика повећали би трошкове бар двоструко. Русија већ има искуство са прекорачењима – од Сочија до моста на Криму – па се претпоставља да би и овај пројекат могао да измакне контроли.
Терен- Пермафрост, мочваре, планински ланци и екстремне температурне осцилације представљају огроман инжењерски изазов. Брзе пруге захтевају савршено стабилно тле, а Сибир је све осим стабилан. Одржавање би захтевало посебне технологије и огромна улагања.
Потражња- Чак и ако се пруга изгради, поставља се питање – ко ће је користити? Авиони су и даље бржи и вероватно јефтинији, а отплата овакве инвестиције могла би трајати деценијама. На краћим деоницама – до Казања, Јекатеринбурга или можда Новосибирска – било би путника, али даље, до Иркутска или Чите, празнине између градова су превелике.
„Сам пут може подстаћи развој тих градова, али тешко је очекивати масовне токове путника који би оправдали улагања“, каже Кирил Јанков, члан јавног савета при руском Министарству саобраћаја.
Ризици: Зависност од Кине и политички притисци
Још једна тачка забринутости јесте финансијска структура пројекта. Ако већину кредита обезбеде кинеске банке, а технологију брзе градње такође донесе Кина, Русија би могла да се нађе у улози млађег партнера – задужена за физички посао и са великим обавезама у отплати.
На то се надовезује и геополитички притисак. Санкције и ограничења могу успорити испоруку материјала и опреме, што би довело до нових кашњења. Пројекат који би требало да симболизује снагу и сарадњу могао би се претворити у бесконачну причу о пролонгирању рокова и све већим трошковима.
Шине које мењају геополитику
Упркос свему, стратешки значај пројекта нико не доводи у питање. Ако би железница постала стварност, трансформисала би Сибир из периферије у центар – градове би претворила у нова чворишта „Новог пута свиле“, а копнени транспорт добио би алтернативу авио-саобраћају.
Руска привреда би добила стотине хиљада радних места и стимуланс за металургију и грађевину, док би Кина добила дугорочну демонстрацију инжењерског и технолошког лидерства.
Таква пруга не би била само транспортна линија. Она би постала симбол нове Евроазије – простора у којем се политичка мапа исцртава шинама, а не само границама.
