Подешавања / Settings

Прочитајте одговор Youth Initiative for Human Rights-a на питање да ли смеју да се запале свеће и за убијене Србе. Ово су вредности прозападног невладиног сектора у Србији који жели да српска држава буде чланица НАТО савеза.

Извињавам вам се у име мог пријатеља Пера Макића којем је глава одсечена и набијена на виле.

Ко данас у Европи сме да спомене податак да је из Хрватске, од 1990. до 1995. године, протерано најмање 450.000 Срба, да им је отето 37.000 станова, срушено на десетине хиљада кућа, да их је неколико хиљада убијено?

Зашто се из године у годину игноришу страдања Срба у овом делу земље и упорно вређају српске жртве и њихове породице, док се, уз дужно поштовање према сребреничким жртвама, скуп у Поточарима претвара у медијско-пропаганди спектакл, ради доказивања геноцида, питају званичници, политичари и јавност у Српској.

Панои са фотографијама и именима више од 2.500 цивилних жртава, војника и полицајаца, под називом „Српски зид плача“, постављени су испред Скупштине Србије.

Хоће ли српске жртве макар добити локацију у Србији за постављање спомен обележја које би указивало на њихово страдање или је убијање Срба западна “вредност“ коју морамо да прихватимо?

Ако неко убије једног човјека, онда је он убица, а ако убије стотину људи онда добије назив масовног убице. Убица и масовни убица, дакле није исто и онда није исто ни убијање једног човјека и стотину људи, колико год то била филозофско-вјерска поставка да се убиство и макар једног човјека сматра као убиство цијелог човјечанства.

Поводом очекиване посете премијера Александра Вучића Сребреници, оснивач Института за истраживање српских страдања у 20. веку Миливоје Иванишевић затражио је јавни опроштај од свих српских цивила које су поубијали муслимани из Сребренице.

МОЈЕ здравље нико не може да врати, а мој живот није исти као што је био до тог другог августа 1998. године када су ме недалеко од Подујева киднаповали припадници „ОВК“. Зато, ништа не може да ме натера да заборавим претрпљене муке, али желим да правда победи и да оне који су уништили живот мени и многим другима, стигне заслужена казна.

Ова добротворна организација из Велике Британије саопштила је да је овај датум предложен јер је на тај дан 1941. године највећи систем хрватских концентрационих логора Јасеновац „почео да гута све оне чији је једини злочин био што нису били Хрвати римокатоличке вјероисповијести, у првом реду Србе, Јевреје и Роме“.

Када је у питању очување чистоће лика и дјела блаженика и ишчекујућег светитеља Алојзија Степинца, диже се све што се хрватским зове, укључујући и политички врх хрватских Срба.

НЕ знам ја одакле ви долазите и ко вас шаље… Пролазе ових дана свакојаки, сви кажу: „Из Београда смо“. И, сви питају: „Шта мислите, треба ли Орић да буде изручен Србији?“ Ми кажемо: „Треба да одговара“. Питају: „Шта мислите о британској резолуцији?“ Ми кажемо: „Да за наше жртве неко пише резолуцију, имао би шта да напише. Гробови сведоче, црне мараме сведоче, ми сведочимо… После, ништа чули, ништа видели ови што су нас питали“.

Оцене о догађајима у Руанди у тексту Мирослава Лазанског Сребреница у Њујорку – Стрељање ратних заробљеника није геноцид (Политика, 21. јун 2015) можемо оставити по страни и препустити аналитичарима прилика у тој афричкој земљи, међу којима Лазански несумњиво заузима угледно место. Међутим, неке тврдње које Лазански износи у вези са догађајима у Кравици (шире подручје Сребренице) у јулу 1995. године завређују осврт, тим пре што се ради о локалитету који је читалачкој публици много релевантнији и ближи.

РАШИ је, сад, 14. био рођендан. Ишли смо да га посетимо, као и свих ових година. И Ацу посећујемо у дану рођења. Нећу да кажем: посећујемо им гробове. Моја су деца у мени жива. Њиховом душом ја дишем. И њихов, срећом, преживели брат. Његова деца. А сви остали су нас заборавили. Ето, свратите ви, још понеко од новинара… Све се зарекнем да ћу речи оловом да залијем. Шта вреди. Ко још чује и кога још интересује ова моја прича.

Комеморацијом код споменика у Јадовну обележен је Дан сећања на усташки логор у којем је 1941. убијено неколико дестина хиљада људи, у највећем броју Срба, а потом и Јевреја.

Биће организовано и потписивање петиције за изградњу, у Београду, споменика србским жртвама на Космету.