Подешавања / Settings

Надбискуп Желимир Пуљић увредио је жртве злочиначке НДХ и српски народ у целини изјавом да је усташки поздрав „За дом спремни“ тобоже двосмислен појам.

Подаци Црвеног крста показују да се две деценије након сукоба на простору бивше Југославије и даље 10.873 особе воде као нестале, а од тога 3.600 несталих је српске националности, саопштено је на скупу у Скупштини града Београда.

Принципијелни ЕУропски поклоници правде тврде, да свако зло има своје исходиште, а злочин и то ратни, своје потстрекаче, притом ипак одлазећи сваког августа на колективни годишњи одмор (ваља се!), да их се Срби неби тада оправдано сетили.

Док су секли главе Србима, а у Aвганистану и Чеченији Русима, бејаху пожељни партнери, додуше с мало непријатним навикама да деру кожу са живих, ваде очи и касапе, што баш и није медијски згодно. Кад су решили да пређу на западњачке вратове, е онда је враг однео шалу.

Тужилац Канцеларије специјалног тужиластва Косова затворио је 2010. године овај случај јер, како је тада саопштено из Еулекса, истрага полиције није довела ни до каквих резултата или могућих осумњичених, али ће га поново отворити уколико се појаве нове информације.

Прошло је 20 година од операције “Олуја” која је за собом оставила многе злочине и тужне приче, а поред 280.000 протераних Срба са својих огњишта заувек ће се памтити и убијена српска деца у избегличкој колони! На Петровачкој цести код места Бравско на територији Републике Српске 1995. године, у налету хрватских „зрачних витезова“ погинуло је […]

У најтежем злочину „Олује“, када су хрватски „мигови“ бомбардовали колону српских избеглица, у два минута убијено је деветоро цивила, а међу њима четворо деце старе од шест до 13 година.

БЕОГРАД – Бивши репрезентативац одбојкашке репрезентације Србије, Един Шкорић, изазвао је велику буру на друштвеним мрежама.

Са Хрватском се судила за смрт покојног супруга, али одбили су тужбу уз објашњење: „Убили су га његови четници“. Још је добила да плати судске трошкове 20.000 евра.

СРEMСKA РAЧA – Симболичним сусретом председника Владе Србиjе Aлександра Вучића и председника Републике Српске Mилорада Додика на мосту код Сремске Раче, вечерас jе почело обележавање Дана сећања на страдање и прогон Срба.

Каквих ту све имена нема. Унуци са завичајним и шумадијским именима. Јер, овде су судбине везали девојке и младићи из Крајине и Шумадије. Између је казивање о томе како су ове породице, истих прогнаничких судбина, баш овде нашле своју мирну луку.

ЂУРЂИЦА Поповић, 1995. имала је девет година. Тог 4. августа спремала зе са свадбу код кума, у малом личком селу Велебиту. Сећа се, једино, да је тога дана све мирисало на кишу. Али да ништа није слутило „олују“, која ће њу и још четврт милиона Срба „одувати“ са њихових огњишта у Хрватској.

Пиј и лумпуј за своје паре, не на рачун оних који мисле да још није све изгубљено и да зло на крају, ипак, не побеђује.

Наслов овог текста био је (пре)чест натпис на српским кућама после пада Републике Српске Крајине у војној акцији „Олуја“, хрватских бојовника потпомогнутих америчким генералима, уз намигивање тадашњег званичног Београда и жмурење широм отворених очију (да, могуће је; најмање 250.000 душа ће вам то потврдити) западног дела међународне заједнице.

Годинама после „Олује“ подрхтава тле под Србима у Хрватској. Широкогрудност хрватских власти према њима делује као пространо минско поље, а бирократска регулација њиховог повратка као огроман бетонски зид који ни птица не може да прелети. Осећај хрватске државне политике о вековној шанси да се овог народа реши за сва времена већ годинама комбинује брутално и перфидно насиље, те разне методе уклањања елементарних материјалних и симболичких трагова српског ентикума на хрватским просторима.

Поводом 20 година од акције „Олуја“ у Загребу ће бити одржано одавање почасти жртвама те војне операције. Иста акција у Сарајеву је забрањена, наводи УДИК.