Прочитај ми чланак
Оцене о догађајима у Руанди у тексту Мирослава Лазанског Сребреница у Њујорку – Стрељање ратних заробљеника није геноцид (Политика, 21. јун 2015) можемо оставити по страни и препустити аналитичарима прилика у тој афричкој земљи, међу којима Лазански несумњиво заузима угледно место. Међутим, неке тврдње које Лазански износи у вези са догађајима у Кравици (шире подручје Сребренице) у јулу 1995. године завређују осврт, тим пре што се ради о локалитету који је читалачкој публици много релевантнији и ближи.
Лазански је очигледно нешто начуо о Сребреници и Кравици и он пише следеће:
„Када је Тужилаштво БиХ подизало прву оптужницу за догађаје у Сребреници против 11 бивших припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске, према речима државног тужиоца Маринка Јурчевића, официри Милош Ступар и Миленко Трифуновић су након уласка трупа у Сребреницу наредили својим потчињенима да одвоје ратне заробљенике од осталих муслимана. Затим су оптужени, како је тада рекао портпарол тужилаштва БиХ, потчињавајући се наредби виших официра, убили око 1.500 заробљеника. У оптужници је тај чин назван геноцидом, али су адвокати оптужених оспорили ову квалификацију злочина.“
ИНЦИДЕНТ У ЗАДРУЗИ У КРАВИЦИ
Мада између наратива Мирослава Лазанског и предмета „Милош Ступар и остали“ пред Одељењем за ратне злочине Суда БиХ постоје извесне додирне тачке, ниједна од наведених тврдњи није дословно тачна. Тежиште оптужнице против једанаесторице односи се на масакр заробљеника у Земљорадничкој задрузи у Кравици, а не на погубљења везано за „Сребреницу“ у ширем смислу те речи. За стручњаке који се баве овом проблематиком дистинкција је важна зато што је инцидент у Кравици sui generis. Од свих места наводног погубљења, овде у највећој мери недостају неопходна обележја да би се догађај могао уврстити у геноцидну радњу. Зато су и у Хагу и у Сарајеву тужилаштва улагала највеће напоре да фабриковањем доказа и застрашивањем сведока Кравицу по сваку цену уклопе у лажну „геноцидну“ конструкцију.
Тужилац Јурчевић нигде није рекао то што му Лазански приписује зато што свој предмет познаје боље од Лазанског. Ступар и Трифуновић су били оптужени у сасвим другом контексту, где би и за једног тужиоца сарајевске инквизиције таква изјава звучала потпуно апсурдно. Када су српске трупе ушле у Сребреницу 11. јула, град је био празан и није било никаквог одвајања „ратних заробљеника од других муслимана“ у коме би оптужени могли да учествују нити се они за то терете. Према наводима оптужнице, оптужени су се тада налазили не у Сребреници него у Кравици, на удаљености од око 30 км, где су чували заробљенике који су привремено тамо били смештени и наводно учествовали у њиховом убијању. (Ступар и Трифуновић су услед недостатка доказа били ослобођени, али то је нешто што Лазански није запазио.)
Нити је портпарол тужилаштва тврдио да су оптужени од претпостављених добили наређење да „убију око 1.500 заробљеника“. У оптужници са наводи цифра од „око 1.000“. Мада се у овој, као и у другим сличним сребреничким оптужницама, нереално тврди да су сви припадници српских снага имали општу намеру да истребе све муслимане на том простору и да су сходно томе поступали, то је само формалноправно покриће за тезу о геноциду. Фактички, Ступару и Трифуновићу се стављао на терет инцидент у задрузи у Кравици, када је један од заробљеника отео пушку из руку српског стражара, убио једног српског војника и затим ранио неколико, чиме је изазвао прекомерну реакцију у којој је страдао још увек тачно неутврђен број муслиманских заробљеника смештених у просторијама задруге.
Колико их је највише могло бити, приближно је установио амерички истраживач и сарадник Историјског пројекта Сребреница Енди Вилкоксон. На основу документа Хашког тужилаштва који је ушао у списе, Вилкоксон је утврдио да је „укупна површина двеју просторија складишта у Кравици, где су држани заробљеници, 589,5 квадратних метара…, према томе, можемо да проценимо да је број затвореника који би могао да седи на поду складишта у Кравици негде од 600 до 700 људи ако је складиште било празно, а није“.
УБИЈАЊЕ БЕЗ ПРЕДУМИШЉАЈА
Наводећи исказе разних сведока, Вилкоксон додаје да је „складиште било у употреби у време масакра и део пода је био натрпан материјалима који су се чували у складишту. Један од мушкараца који су преживели масакр изјавио је да су се у просторији складишта, где је седео, налазили контејнери, стара жичана ограда и трошна стара кола, а све је то било смештено унутар складишта“.
kravicazlocinТврдња Лазанског, „када су војници Војске Републике Српске ушли у Сребреницу, жене и деца су аутобусима евакуисани пут Тузле, док су мушкарци одведени у логор у суседном селу Кравица“, упућује на закључак да врло мало зна о следу догађаја о којима пише. У време уласка ВРС у град, жене и деца из Сребренице налазили су се у бази холандског батаљона у Поточарима, одакле су их у сарадњи са УН српске снаге евакуисале до Кладња, најближе тачке под муслиманском контролом. Мушкарци нису били одведени у Кравицу, која се налази на вишекилометарском растојању и није суседно село, него су се дали у оружани пробој према Тузли из села Шушњари и Јаглићи, преко српске територије. Муслимани који су 13. јула завршили у задрузи у Кравици били су заробљени на подручју Коњевић Поља, или су се тамо предали током пробоја.
На питање које Лазански поставља: „Осим тога, ако је портпарол Тужилаштва БиХ својевремено изговорио број од 1.500 убијених, откуда сада број од наводно 8.000 убијених људи?“ – одговор је једноставан.
Зато што су заробљеници били убијани на више локалитета, а не само у задрузи у Кравици, па је потенцијално број могао да буде већи од броја убијених у Кравици, шта год да је тај број био. Притом, оно што је важно истаћи нису ствари које Лазански насумице помиње, него чињеница да је инцидент у Кравици избио спонтано, да је последица прекомерне реакције стражара на могућност побуне неупоредиво бројнијих заробљеника, да приликом убијања није било никаквог предумишљаја и да зато, по дефиницији, то не може бити саставни део геноцидне радње, без обзира на стварни број убијених или чак да се на другим местима и десило нешто налик на геноцид.
У последње време је све очигледније да Лазански губи контролу над скоро сваком материјом које се лати, а истраживање чињеница му изгледа није фах.
(Стандард.рс – Стефан Каргановић)
