Подешавања / Settings

Територија БиХ препуна је српских стратишта из Другог светског рата за која, све до уназад две деценије, готово нико није ни знао, изузев ретких преживелих и родбине несрецћника који су тамо скончали од усташке руке!

Александар Дорин, швајцарски писац српског порекла, истраживач рата у БиХ, говори као гост култног радија Рециклажа, у емисији познатог радио водитеља Солета Лазаревића, о свом хапшењу од стране власти Швајцарске и поштовању људских права у тој држави, као и о сребреничком миту који је заснован на претпоставци, коју није ни доказао Хашки трибунал, да је у Сребреници извршен геноцид од стране Срба православаца над Србима муслиманима.

„Људско срце има незгодну склоност да судбином назива само оно што га уништава“ казао је Албер Ками.

Није могуће бити ни Србин, ни Хрват без сећања над злочинима који су учињени над српским народом у 20. веку.
Зато је ова књига, Магнум кримен, можда пре за Хрвате него за Србе.

„Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.” – речи су мајора Милана Тепића које су остале упамћене у српском народу. На данашњи дан 1991. године, овај мајор ЈНА је показао надљудску храброст жртвујући себе за своју отаџбину и спас своје војске.

На Крстовдан 1988. године, на централном Косову, почињен је злочин какав на свету никада пре и никада после није забележен.

Тела две српске бебе, умрле одмах по рођењу а затим и сахрањене, ископала су и голим рукама раскомадала шиптарска деца. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства.

Ексклузивно преносимо ратнохушкачки говор загребачког надбискупа и ректора Загребачког универзитета, др Анте Бауера, приликом објаве рата Србији 1914.

Слику коју је направио немачки војник из стрељачког вода 1941. године када је усликао Вукосаву Костић из Шапца како бежи са стрељања нисмо могли да видимо у школским уџбеницима, а она је само једна од жртава чувеног Крвавог марша и одмазде Војске Немачке у Другом светском рату!

Надбискуп загребачки Aлојзије Степинац, кандидат за свеца Католичке цркве, све време трајања Независне Државе Хрватске био је, дипломатски речено, неми сведок злочина и геноцида.

Спремао сам се да говорим на месту страдања моје породице, када сам видео да нам се приближава човек са дететом. Држао сам слике мајке и тетке у рукама, а он је почео да виче: “Овде се ништа није догодило! Одлазите! Идите сместа!”

Годишњица страдања Срба из „Медачког џепа“Од злочина хрватске војске у Медачком џепу, испод Велебита, данас се навршава 22 године, а у Документационо информационом центру Веритас наводе да је тада убијено 88 Срба – 46 војника, шест полицајаца и 36 цивила, од којих 26 старијих од 60 година, док је међу жртвама било и 17 жена.

Па нису ваљда Израелци мислили да ће тек тако моћи да дођу у постојбину усташа и да снимају филмове о истребљивачима Јевреја, Рома и Срба?

Монтгомери, који је иначе студирао и живео у Београду у време СФР Југославије, одлично говори српски језик, а као извештач британског Дејли телеграфа први је скренуо пажњу хашким и истражитељима Уједињених нација на постојање Жуте куће.

Сведочење једног Албанца могло би да помогне у решавању судбине Срба и Црногораца у Ђаковици који се још воде као нестали, ексклузивно сазнају „Вести“. Према речима сведока, он је неколико тела убијених мушкарца нашао на пољани у близини града и њихове посмртне остатке закопао на локацији која је само њему позната.

Селимовић, Нухић и Чамџић истичу да међу Србима не праве разлике на основу државне, завичајне или вјерске припадности, наметане претходних вијекова од окупаторских сила – Турске, Млетачке Републике, Аустрије, Аустроугарске и Њемачке, када су окупатори, према вјерској основи, проглашавали дијелове Срба измишљеним нацијама.

Обраћам вам се лично, јер сте посљедњим иступом гурнули шаку у рану, која не зараста ни након 74 године и која се преноси у мојој породици са кољена на кољено.