Прочитај ми чланак
Милован Станковић
МОЈЕ здравље нико не може да врати, а мој живот није исти као што је био до тог другог августа 1998. године када су ме недалеко од Подујева киднаповали припадници „ОВК“. Зато, ништа не може да ме натера да заборавим претрпљене муке, али желим да правда победи и да оне који су уништили живот мени и многим другима, стигне заслужена казна.
Огорчен на косовско правосуђе, Милован Становић (65) из села у околини Прокупља, који је провео 56 дана у заробљеништву тзв. Ослободилачке војске Косова, у исповести за „Новости“ каже да га поред мука које је преживео, судски процес пред правосудним органима на Косову додатно оптерећује.
ПРЕСУДА поводом моје тужбе због заточеништва које сам преживео донета је другог октобра 2009. године, а мени је достављена 24. фебруара 2010. године како бих вероватно изгубио право на жалбу. Обраћао сам се нашем Тужилаштву за ратне злочине, али нико није хтео да ми помогне, али су ми зато, уочи сваког суђења обећавали брда и долине. Међутим,од изрицања пресуде, нико ме не позива, нити ми се јавља – револтиран је Станковић и на српско Тужилаштво за ратне злочине али пре свега на међународно правосуђе на Косову.
– Да сам ја урадио нешто слично неком Албанцу, или не дај боже, да сам их киднаповао и мучио, већ бих до сада сто пута био у Хагу – уверен је бивши шумар у Подујеву.
– Пресуда судског већа изречена поводом моје тужбе, донета октобра 2009. године, није извршна, али је нажалост срамна, јер је судско веће Еулекса којем је председавао италијански судија, донео пресуду на име 5.000 евра оштете, што је недовољно да исплатим судске трошкове, а да не говорим о трошковима лечења које ми је после преживљених тортура преко потребно – наставља причу Милован.
Сваки његов одлазак у приштински суд био ризичан, па је уочи последњег рочишта добио дојаву да ће га убити.
– Зато сам на суђење отишао под међународном пратњом – прича Милован, бивши шумар у Подујеву, који подсећа да су га припадници „ОВК“ заробили приликом контроле терена у селу Брадаш. Каже да су га намамили нелегалом сечом шуме, где га је сачекала заседа од шесторице маскираних Албанаца са аутоматима.
– Заробљен сам другог августа 1998. године у селу Добре Воде. Маскирани Албанци са аутоматима, одузели су ми службени пиштољ, а потом ми везали руке и очи… Од тада је настао прави пакао у мом животу, али и данас не знам како сам све то преживео – наставља причу Милован. Првих петнаест дана провео је у узаном бетонираном бункеру, без хране и воде.
– Сваког дана, одводили су ме у неку просторију у којој је било двадесетак маскираних лица. Одвезали би ми очи и притом би ме сви тукли, песницама, кундацима… којим су ме ударали по прстима, ногама… И тако све док се не онесвестим, па ме онесвешћеног врате назад у бункер.
Осим немилосрдног батинања којем је био изложен, од Станковића су захтевали да им призна са ким наводно сарађује у полицији. Из својеврсног бункера, пребачен је у село Баре на планини Бајгори, где су га држали заточеног у некадашњој згради Земљорадничке задруге.
– Ту су ме тукли до изнемоглости, поломили ми четири ребра, убили су душу у мени, а у свирепостима је предњачио Љатиф Гаши, из Подујева, командант „ОВК“ за тај терен. Прави честе паузе у казивању јер му је, каже, тешко и када се присети свих свирепости којима су били изложени он и још неколико Албанаца.
– Молио сам их готово свакодневно да ме убију, јер бих се тако решио мука. – Изненађен када су га после 56 дана ослободили, Милован верује да су у томе посредовали Албанци које је сретао на терену и који су га, због коректности у раду, поштовали. Иако је слободу дочекао као нешто непроцењиво, каже да је ни данас, готово седамнаест година после заточеништва, не осећа у потпуности јер кривце за његов уништени живот још увек није стигла заслужена казна…
– Иако су неки од мојих мучитеља, како сам сазнао, били у затвору, казне су им изречене пре свега због мучења и убистава својих сународника – прича Милован.
Љатифа Гашија су судије Еулекса пре две године осудиле на шест година затвора због, како се наводи у пресуди, мучења и злостављања албанских цивила у логору „Лапаштица“. Био је припадник злогласне „Лапске групе“, а потом и шеф обавештајне службе „ОВК“, а од 2010. до 2013. године и посланик у Скупштини Косова.
НИСУ СВИ ИСТИ
И ДОК објашњава да га је током заточеништва највише малтретирао Љатиф Гаши, тадашњи командант „ОВК“ за регион Подујева, Милован напомиње да је било и Албанаца који су хтели да га заштите, попут власника пилане који је по сваку цену хтео да га заштити.
Благе казне за припаднике злогласне „Лапске групе“ ОВК којој је припадао и Љатиф Гаши
– Чуо сам када је рекао Гашију да је у тзв. УЧК регрутовао око 300 Албанаца и да може пуцати пре у све њих или у његово дете, па у мене – присећа се Милован, који каже да неће заборавити да се за њега заузео чак и Албанац којег је у више наврата затицао у нелегалној сечи шуме и одузимао му дрва.
(Вечерње Новости)
