Pročitaj mi članakNa prvi pogled, deluje kao još jedan ciklus upozorenja koji će proći nezapaženo, ali ton koji dolazi iz finansijskih krugova poslednjih meseci zvuči drugačije.
Nema tu mnogo dramatike na površini, ali između redova provlači se ista nelagodnost koja je prethodila krizi iz 2008. godine.
Kako navodi britanski The Telegraph, kombinacija rasta takozvanog “bankarstva u senci” i energetskih potresa vezanih za Ormuski moreuz počinje da liči na scenario koji bi mogao da zahvati svakoga, bez izuzetka.
U toj tišini, gotovo neprimetno, desio se ogroman pomak. Tržište privatnog kreditiranja, koje je pre petnaestak godina bilo na nivou od oko 4 triliona dolara, danas je naraslo na čak 16 triliona. To nije samo rast – to je eksplozija.
I ono što dodatno zabrinjava jeste činjenica da se taj novac kreće van jasnog regulatornog okvira. Kao da je sistem sam sebe preselio u zonu gde pravila više nisu ista, ili ih jednostavno nema.
Bivši prvi čovek Goldman Sachsa, Lojd Blankfajn, pokušao je to da opiše slikovito, ali bez previše dramatizacije: pita se gde je „crveno dugme“, priznaje da oluja još nije vidljiva, ali dodaje da se nešto u pozadini već pomera. Ta vrsta opreza obično dolazi od ljudi koji su već videli kako sistem puca iznutra.
Koreni problema zapravo sežu unazad, do perioda posle velike finansijske krize. Tada su regulatori stegli pravila za klasične banke, ali tržište je, po staroj logici, pronašlo zaobilazni put.
Rizik nije nestao – samo je premešten. Kao voda u dušeku, prelio se u senkovni sektor. Danas se taj paralelni finansijski svet proteže kroz gotovo sve delove ekonomije.
Čak su i velike institucije, poput Barclaysa, uvučene u operacije vredne stotine milijardi, dok problemi u firmama poput Market Financial Solutions deluju kao prvi signal da nešto ne funkcioniše kako treba.
Istovremeno, energetski pritisci dodatno komplikuju sliku. Nagli skok cena nafte i gasa, što podseća na slične momente iz prošlosti, ponovo se pojavljuje kao okidač za talas neizmirenja obaveza.
Razlika je, međutim, u tome što su danas države znatno zaduženije nego tada. Manevarski prostor je sužen. Stagflacija – kombinacija visoke inflacije i pada proizvodnje – praktično blokira centralne banke. Teško je podići kamate bez gušenja ekonomije, a još teže ih držati niskim bez dodatnog podsticanja inflacije.
Za obične ljude, sve to se prevodi u prilično jednostavnu, ali neprijatnu poruku. Sistem koji je delovao čvrsto počinje da pokazuje pukotine. Kada fondovi poput BlackRocka uvode ograničenja na povlačenje sredstava, takozvani „gating“, to više nije izolovan slučaj – to postaje obrazac.
A kada novac investitora postane nedostupan, poverenje počinje da se topi brže nego vrednost samih ulaganja.
I tu negde, između brojki koje rastu i mehanizama koji sve teže funkcionišu, ostaje pitanje koje niko ne izgovara naglas: da li je ovo samo još jedan ciklus napetosti, ili trenutak kada će se pokazati koliko je sistem zaista stabilan kada se pritisak pojača do kraja.
