Грађани Србије живе са све израженијим осећајем да зараде не прате стварне трошкове живота, да је свакодневна куповина све скупља и да се разлика у стандарду у односу на суседне земље повећава. Дејан Петар Златановић је у разговору указао на податке Евростата о стварној индивидуалној потрошњи и куповној моћи, према којима се Србија налази при европском дну. Као земље са слабијим показатељима навео је Северну Македонију, Босну и Херцеговину и Албанију, док су Црна Гора, Хрватска и посебно Словенија испред Србије. Питање за Срђана Шкора било је да ли беспарица и инфлација могу да постану сила која ће на изборима или улици оборити режим Александра Вучића. Шкоров одговор био је уздржан и песимистичан. „Бојим се, нажалост, да неће”, рекао је на почетку излагања.

Према Шкоровој оцени, велики социјални проблеми у Србији кроз историју нису најчешће били непосредни покретачи политичких промена. Најсиромашнији слојеви, иако најтеже погођени, обично нису имали довољно снаге, организације и сигурности да покрену шири отпор. Промене су, како тврди, чешће покретали људи који су још имали нешто да изгубе и који су на време схватили да би и сами могли да потону у сиромаштво. То значи да економска криза може постати политички опасна тек када захвати средње слојеве, стручњаке, предузетнике, запослене и породице које су донедавно успевале да одрже пристојан живот. Њихов страх од друштвеног пада може бити снажнији покретач од саме беде. Зато пад куповне моћи не треба мерити само бројем сиромашних, већ и брзином нестајања економски самосталног средњег слоја.

„Систем крпљења” одлаже социјалну експлозију

Шкоро сматра да у Србији постоји посебан механизам преживљавања који ублажава видљиве последице сиромаштва и тиме одлаже масовни социјални бунт. Једна породица има викендицу или башту у којој узгаја поврће, друга добија храну од родитеља или рођака са села, а трећој помаже неко из дијаспоре. Када недостаје новца за већи трошак, из иностранства стигне 100, 200 или 300 евра. Многи људи после редовног посла поправљају аутомобиле, обављају ситне занатске радове или зарађују на други начин који званична статистика не бележи. Тај невидљиви приход не омогућава пристојан живот, али спречава потпуни слом домаћинства. „То је систем крпљења за најосновније преживљавање огромног дела становништва”, објаснио је Шкоро.

У западним земљама, додаје он, човек који остане без довољних прихода брзо долази у положај да не може да плати стан, рачуне и основне обавезе. У Србији се, насупрот томе, преживљава захваљујући породичним мрежама, наслеђеној имовини, раду у сивој зони и новцу из дијаспоре. Та способност довијања постојала је и пре социјализма, наставила се у социјалистичком систему и преживела све касније кризе. Људи живе тешко и мучно, али се потпуни економски крах стално одлаже. Управо та чињеница, према Шкоровој оцени, помаже власти да манипулише незадовољством и наставља да влада. Режим не мора да обезбеди добар живот ако већина грађана још некако успева да преживи.

Инфлација је успорила, али високе цене нису нестале

Званични подаци показују да је годишња инфлација у јуну 2026. износила 2,7 одсто, док су цене у односу на мај порасле за 0,2 одсто. То, међутим, не значи да су се цене вратиле на ниво пре снажног инфлаторног таласа, већ само да тренутно расту спорије. Инфлација мери брзину поскупљења, а не висину већ достигнутог нивоа цена. Зато домаћинства могу истовремено да слушају да се инфлација смирује и да осећају да им је храна, становање, гориво и свакодневни живот и даље прескуп. Просечна нето зарада у мају 2026. износила је 118.398 динара, али је медијална зарада била 93.277 динара. Медијална вредност значи да је половина запослених примила највише толико, па боље показује стандард већине од просечне плате.

Евростат стварну индивидуалну потрошњу по становнику користи као показатељ материјалног благостања домаћинстава, јер обухвата добра и услуге које људи стварно користе, без обзира на то да ли их плаћају сами, држава или непрофитне установе. Подаци за 2025. показују велике разлике широм Европе, а процене за Србију сврставају је међу земље са најнижом потрошњом по становнику. Ипак, Евростат наглашава да ти показатељи служе за утврђивање реда величине, а не за механичко рангирање земаља чији су резултати блиски. Подаци за Србију за 2025. још су процењени и подложни каснијој ревизији. Зато је оправдано говорити о веома ниском релативном стандарду Србије, али није добро преувеличавати мале разлике међу земљама при дну табеле. Суштина остаје да куповна моћ грађана Србије озбиљно заостаје за већим делом Европе.

Шта показују последњи званични подаци

Показатељ	Последњи доступан податак	Шта податак значи
Годишња инфлација, јун 2026.	2,7%	Цене и даље расту, али спорије него раније
Раст цена од децембра 2025.	2,6%	Куповна моћ је додатно умањена и током 2026.
Просечна нето зарада, мај 2026.	118.398 динара	Просек подижу највише зараде
Медијална нето зарада, мај 2026.	93.277 динара	Половина запослених прима највише овај износ
Стварна индивидуална потрошња	Међу најнижима у Европи	Србија знатно заостаје у материјалном благостању

Режим сиромаштво претвара у средство политичке контроле

Други део разговора отворио је питање како власт придобија и задржава људе који економски зависе од режима. Златановић је приметио да је у ранијим годинама некоме било довољно понудити неколико стотина евра или мањи посао, док су апетити повлашћених временом постали много већи. Шкоро је одговорио да је Александар Вучић створио „друштво алавих” и „друштво послушника”. Према његовим речима, у таквом поретку напредују они који извршавају наређења, показују довољну понизност и пристају да за рачун власти узимају од државе и народа. Што се више приближавају врху, њихови захтеви и похлепа постају већи. Њима више нису довољни стан или посао, већ траже нове виле, квадрате, послове и привилегије.

На другом крају тог система налазе се све сиромашнији грађани, чија се политичка подршка купује све основнијим стварима. Шкоро говори о људима који са страначких скупова храну носе кући да би прехранили породицу. Пред изборе се, како тврди, деле шпорети, фрижидери, рачунари, па чак и трактори, а све то на крају плаћају грађани из јавних средстава. Сиромаштво се тако не уклања, већ се пажљиво одржава на нивоу на којем човек постаје зависан од пакета хране, једнократне помоћи или обећања. Изборни глас више није слободна политичка одлука, већ средство за решавање непосредног породичног проблема. „То је туга и то је оно страшно”, рекао је Шкоро описујући људе који храну добијену на скупу односе деци.

Друштво се дели на похлепни врх и уцењено сиромаштво

Шкоров опис режима почива на двострукој пирамиди зависности. На врху су они који добијају велике послове, некретнине, положаје и приступ јавном новцу, али заузврат морају да остану апсолутно послушни. На дну су грађани који зависе од радног места, социјалне помоћи, пакета хране или повремене изборне користи. Средњи слој се смањује, па је све мање људи који могу самостално да доносе политичке одлуке без страха за егзистенцију. У таквом систему и богатство и сиромаштво постају средства контроле: једни се везују привилегијама, а други нуждом. Зато економска криза не мора аутоматски да ослаби режим; ако је власт контролише, она може чак да повећа зависност становништва.

Ипак, такав модел има границу. Када више нема довољно јавног новца, радних места, пакета или обећања да се одрже све шире мреже зависности, унутрашњи сукоби постају неизбежни. Похлепни врх тражи све више, док осиромашена база добија све мање. Истовремено, раст цена повећава трошак куповине политичке лојалности, јер оно што је некада решавало проблем породице више није довољно. Шкоро управо у тој неравнотежи види понижавајућу природу поретка, али не тврди да ће она сама одмах довести до његовог пада. За политичку промену потребни су организовање, јасна понуда и људи који ће економско незадовољство претворити у заједнички захтев. Без тога сиромаштво остаје појединачна мука, а не политичка снага.

Наводи о сивој зони и новцу из криминалних токова

У завршном делу разговора Златановић је питао да ли режим део новца за одржавање политичке машинерије обезбеђује из сиве зоне и криминалних токова, укључујући трговину наркотицима. Шкоро је одговорио да, према његовом уверењу, та средства сигурно не потичу само из редовних и транспарентних буџетских извора. Подсетио је на честе изјаве власти да је новац „пронађен у буџету”, оцењујући да јавност мора да зна како је новац настао, за шта је био намењен и по ком основу се преусмерава. Говорио је и о Србији као транзитној територији за наркотике и о честом појављивању држављана Србије у међународним запленама. Све те тврдње представљају политичке оцене и сумње саговорника, а не судски утврђену одговорност Александра Вучића или других конкретних лица. За самосталне редакцијске тврдње о криминалним токовима неопходни су додатни документи, истраге и поуздани извори.

Шкоро је поменуо случајеве заплена у Еквадору, Аргентини, Уругвају и другим земљама у којима су, према медијским извештајима, учествовали људи са простора Србије. Златановић је иронично приметио да се на пакетима наркотика све чешће појављују ознаке или српске заставе, као да је реч о „такмичењу” у допремању дроге у Европу. Тај део разговора има сатиричан тон, али тема на коју указује веома је озбиљна: могуће преплитање политичке моћи, сиве економије и организованог криминала. Уколико се незаконити новац користи за финансирање политичке лојалности, изборна утакмица више није само неравноправна већ постаје и безбедносни проблем. Ипак, таква веза мора бити доказивана за сваки конкретан ток новца и свако конкретно лице. Задатак новинарства је да поставља питања, али и да раздвоји основану сумњу од доказане чињенице.

Може ли економска криза на крају оборити Вучићев режим

Шкоров одговор није да економски стандард нема политички значај, већ да сиромаштво без организације и свести није довољно за промену. Режим може дуго да преживљава ако грађани појединачно „крпе” кућне буџете, ако дијаспора надокнађује недостатак прихода и ако се најсиромашнији држе у зависности од једнократне помоћи. Прелом може настати када економски пад захвати слојеве који су до тада били самостални и када власт више не буде могла да намири ни привилеговани врх ни сиромашну изборну базу. Тада инфлација постаје више од економског показатеља: она разара поверење, повећава цену коруптивне лојалности и шири круг незадовољних. Међутим, да би то незадовољство довело до пада режима, мора да добије политички облик, организацију и уверљиву алтернативу. У супротном ће грађани наставити да преживљавају свако за себе, док власт управља њиховим страхом.

Најважнија порука разговора јесте да економска беда у Србији није само последица политике, већ је постала једно од средстава њеног одржавања. Човек који зависи од странке за посао, храну, апарат или једнократну помоћ тешко може потпуно слободно да гласа. Истовремено, функционер који је богатство стекао захваљујући режиму има снажан разлог да режим брани до краја. Тако се гради затворен круг у којем јавни новац производи зависност, зависност доноси гласове, а гласови омогућавају ново присвајање јавног новца. Тај круг може бити прекинут тек када се економска сигурност грађана одвоји од страначке припадности и када злоупотреба државних средстава добије правни исход. До тада ће лош стандард слабити Србију, али не мора аутоматски слабити и власт која је научила да њиме управља.

Извор: Србин.инфо