Једнима је само „Васкрс“ прави „српски, традиционални израз“. Другима је „Ускрс“ обична „хрваштина“ која се никако не сме примењивати код православаца. Има и оних којима је свеједно, али се у расправу укључују јер се она сада раширила и толико омасовила, да ни они који су годинама срећно и мирно славили овај празник више нису сигурни како се правилно честита.

За почетак, лингвистички, исправно је и једно и друго.

„Васкрс“ је српскословенски облик који припада српском црквеном и књижевном језику, који се до средине 18. века употребљавао у свим крајевима под управом Српске православне цркве.

„Воскресеније“ је рускословенски облик и реч је о старословенском језику руске редакције који је данас језик српске цркве. Наиме, српскословенски језик као званични црквени језик, Срби су средином 18. века заменили руским црквеним језиком. У том црквеном језику речи о којима говоримо изговарају се на руски начин – са „о“ у првом слогу, па се тако каже – Воскресеније, воскреснути, воскресе.

Како Срби нису заборавили ни свој стари назив за овај празник, у оптицају је остало и „Васкрс“ и „Воскрсеније“.

Правилно је рећи и „Ускрс“. Ова реч „Ускрс“ припада српском народном језику. Реч је о аутентичном изразу који је у нека давна времена настао прилагођавањем онога што је изговорено у црквама.

„Ова реч је, као и многе друге у нашем језику, приликом последње велике реформе језика добила свој облик у народном, то јест говорном језику. Међутим, због значаја овог Празника над празницима, због константне употребе богослужбених књига на црквенословенском језику, у црквеној употреби се одржао и званично се користи облик са префиксом ВА-скрс, као и у изведеницама ВА-скрсење, ВА-скрсао… У црквеном календару пише ВА-скрсење Господа Исуса Христа – ВАСКРС.

Овај облик је ближи оригиналном старословенском изразу и потпуно сагласан црквенословенском ВО-скресеније. Колико се овај начин изражавања сачувао у црквеној свести, сведоче и називи других празника који почињу истим префиксом као што су ВА-знесење, ВА-ведење и други. Тешко је да ћете чути да неко каже празник Узнесења или Уведења, а већина ће рећи Ускрс“, објашњава за Историјски забавник Иван Неђић, професор приправник Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима.

Нема, дакле, говора о томе да су неки називи овог празника „хрватски“, а други „српски“. Постоји само „Ускрс“ (српски народни израз), „Васкрс“ (српскословенски књижевни и црквени облик) и „Воскресеније“ (рускословенски облик и данашњи српско-црквени израз).

„Негативна конотација на реч ‘Ускрс’ развила се у одређеним националистички опредељеним круговима у периоду последњих немира на просторима Балкана, те је та реч повезана са римокатоличким називом за овај празник који они и називају Ускрснуће Господиново. Међутим, ово је једна чињеница која не сме уопште да се доводи у везу са хришћанским етосом и начином живљења и схватања живота, те тако ниједна интерпретација речи не може да умањи значај овог, за нас хришћане, спасоносног Празника“, истиче професор Иван Неђић.

Ако и постоји нека разлика, она је, наводе неки лингвисти, стилске природе – префикс „вас-“ се сматра свечанијим, а префикс „ус-“ припада стилски неутралном стандарду.