Ного је у разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем оценио да случај Војводе Степе 198 није усамљен, већ да представља слику ширег система безакоња. Према његовим речима, грађани који су купили станове у изградњи, платили пуну цену и ушли у посед, доведени су у положај да им банка, преко уступања потраживања и извршног поступка, практично отме имовину. Он тврди да је Уникредит банка имала хипотеку на земљишту, да је зграда подигнута, али није добила употребну дозволу, па су купци остали ванкњижни власници. Када се појавило спорно потраживање, цела зграда је, према Ноговим речима, фактички стављена у поступак који може да заврши исељењем више породица. Посебно је указао да су станари нудили далеко већи износ за откуп дуга него што је, по његовим тврдњама, банка прихватила од трећег лица.

„То није изузетак, то је епидемија“

Ного је рекао да свако ко жели да види размере проблема може да погледа огласне табле Коморе јавних извршитеља или е-аукције на порталу Министарства правде. Тамо се, како је навео, не продају само станови и куће, већ и покретне ствари: телевизори, веш-машине, намештај и друга имовина грађана. По његовој оцени, то показује да није реч о појединачном спору већ о великом таласу извршења који погађа становништво Србије. Случај из Војводе Степе 198, наглашава Ного, само је видљивији јер је угрожено више десетина породица у истој згради. Управо зато он тај случај види као „драстичан пример“ механизма који се понавља. У његовој оцени, у средишту није право већ комбинација банкарског интереса, извршитељске моћи и тужилачког ћутања.

— То није изузетак, то је епидемија. Довољно је да људи погледају колико има извршења и шта се све продаје преко е-аукција — поручио је Ного.

Он је оценио да би свако нормално тужилаштво, чим види овакве случајеве у медијима, морало да отвори истрагу. Према његовим речима, није довољно да се грађани жале, да новинари снимају и да јавност негодује, ако тужилац седи и не поступа. Ного је навео да би у предмету Војводе Степе 198 морали да буду позвани инвеститор, представници банке, купац потраживања, јавни извршитељ и сви који су учествовали у спорним радњама. Сматра да би морали да дају исказе најмање у својству лица чије поступање треба проверити. За Нога је највећи доказ урушавања државе управо то што тужилаштво не реагује на случајеве у којима, како каже, и правнику и обичном човеку одмах постаје јасно да нешто није у реду.

Шема: дуг инвеститора, хипотека банке, извршитељ и улица

Ного је случај Војводе Степе 198 описао као модел који се може понављати у више облика. Прво, инвеститор гради објекат уз хипотеку банке. Затим купци плаћају станове и улазе у посед, али због неукњижености и недостатка употребне дозволе остају у несигурном положају. Потом се појављује потраживање банке према инвеститору, а не према самим станарима. То потраживање се, по Ноговим речима, уступа трећем лицу за несразмерно мали износ, после чега то лице, преко извршитеља, покушава да дође до целе зграде или њених делова. У таквој поставци, тврди Ного, највећи терет пада на људе који су већ платили своје станове и који нису створили дуг.

Посебно је указао на податак да су станари, према његовим речима, сакупили 175.000 евра како би откупили спорни дуг, док је потраживање, како тврди, уступљено за 15.000 евра. Ного из тога изводи закључак да економска логика није била пресудна. Да је банка желела само наплату, каже он, прихватила би већи износ. Пошто се то није догодило, он тврди да је од почетка постојала намера да се грађани преваре и доведу у положај да изгубе имовину. Тај образац, према њему, није могућ без подршке институција. Када банка, извршитељ, проценитељ и суд делују у истом правцу, обичан човек практично остаје без заштите.

Корак у шеми	Шта се дешава по Ноговој оцени	Ко трпи последицу
Инвеститор гради зграду	Банка има хипотеку на земљишту или потраживање	Купци остају у правно несигурном положају
Грађани плаћају станове	Купци постају ванкњижни власници и улазе у посед	Њихово право зависи од спорог озакоњења
Банка уступа потраживање	Дуг се продаје трећем лицу за мали износ	Купци губе могућност да сами реше проблем
Извршитељ покреће поступак	Имовина иде ка продаји или исељењу	Породице могу остати без дома
Тужилаштво ћути	Нема правовремене истраге	Систем постаје заштита јачих

„Банка и инвеститор су од почетка знали шта раде“

Према Ноговој оцени, највећи проблем у оваквим предметима јесте то што се формално право користи као параван за криминал. Он каже да адвокати, извршитељи и банке често понављају да постоји „извршна исправа“ и да је „све по закону“, али да та реченица не решава питање правичности, стварне намере и порекла читавог посла. Ако је неко платио стан, има купопродајни уговор и живи у њему, онда се не може, према Ноговом ставу, понашати као да је реч о празном простору без људи и без судбина. Он тврди да се управо ту види разлика између права и правосуђа претвореног у средство пљачке. Право би требало да заштити купца који је испунио своју обавезу. Овакво правосуђе, по њему, штити онога ко има приступ банци, извршитељу и суду.

Ного је посебно оштро критиковао тезу да грађани „сами сносе кривицу“ зато што су куповали станове у изградњи. Он такво објашњење назива заменом теза. Ако је неко некога преварио, онда, каже он, проблем није у томе што је грађанин куповао стан, већ у томе што тужилаштво и суд не кажњавају превару. Према Ноговој логици, у правној држави човек би смео да купи стан у изградњи ако су папири ваљани и ако постоји уговор. Држава би морала да спречи да инвеститор, банка и трећа лица касније преко правних празнина униште купце. У Србији је, тврди он, проблем обрнут: грађанин је остављен сам, док су организовани системи много јачи од њега.

— То је класична шема криминала. Банка је од почетка, заједно са инвеститором, планирала да те људе превари и доведе у ово стање — тврди Ного.

Одељења за спорна потраживања као средиште банкарске моћи

У разговору је посебно отворена тема одељења за спорна потраживања у банкама. Ного је оценио да се управо тамо налази један од најосетљивијих делова система, јер се ненаплатива или спорна потраживања могу уступати за мале износе фирмама или лицима која затим покушавају да наплате много више. Према његовим речима, такви послови отварају простор за договоре, личне користи, трговину информацијама и злоупотребу правног поступка. Он је у том контексту помињао ОТП банку, али је нагласио да проблем није једна банка већ модел који се понавља. Ного сматра да је питање спорних потраживања једно од кључних места где се преплићу банкарство, извршење и правосуђе. Када се томе дода ћутање Народне банке Србије, грађанин остаје без стварног надзора над системом.

Према Ноговим тврдњама, он је Народној банци Србије пријављивао конкретне сумње у вези са поступањем ОТП банке, али је добијао одговоре да он није корисник кредита и да нема уговорни однос са банком. Он тврди да је то погрешан приступ, јер државни орган, када сазна за могуће кривично дело, мора да обавести тужилаштво и да провери ризично пословање банке. Ного је изнео и тврдњу да су поједини кредити, нарочито они наслеђени кроз куповину других банака, потенцијално ништави по сили закона. Ако је то тачно, каже он, онда није угрожен само један клијент већ стабилност читаве банке. Зато сматра да Народна банка не сме да буде сервис пословних банака, већ мора да штити грађане и монетарни систем Србије.

Судови као ВИП клијенти банака

Једна од најтежих Ногових тврдњи односи се на односе банака и судова. Он је подсетио да је још у Народној скупштини говорио о уговорима које су пословне банке потписивале са судовима који су надлежни да им суде. Према његовој оцени, тиме се ствара недопустив сукоб интереса. Ако судија има повлашћен кредит, ВИП статус, картицу или друге погодности код банке, поставља се питање може ли непристрасно судити у спору против те исте банке. Ного тврди да се управо кроз такве везе ствара систем у којем грађани готово не могу да добију банку на суду, осим ако иза предмета не стоји нека посебна комбинација. По њему, ту се види зашто је правосуђе „центар канцера“ државе.

Он је оценио да у Србији највећи број поступака генеришу држава, јавна предузећа, локалне самоуправе и банке. У извршењима је, према његовим речима, тај удео још већи. То значи да се правосуђе не суочава са случајним појединачним споровима, већ са великим системима који имају новац, правне тимове, политичке везе и утицај на институције. Обичан грађанин улази у тај систем као усамљена страна, често без новца за дуге поступке и без медијске заштите. Ного сматра да се због тога људи у Србији осећају као да закон не важи једнако за све. Управо тај осећај двоструких аршина, по њему, производи највећи бес у народу.

— Правосуђе је срце које омогућава сву ту корупцију и расуло државе. Оно је епицентар проблема, али и епицентар решења — рекао је Ного.

Проценитељи, е-аукције и „одокативне“ вредности

Ного је у интервјуу посебно говорио о улози проценитеља у извршним поступцима. Према његовим речима, процене вредности непокретности често се раде испод сваког стручног и моралног стандарда. Он је навео примере у којима се вредност квадрата на престижним локацијама, попут Дедиња, процењује на износе који су далеко испод тржишних. Ако се непокретност тако потцени, онда се на е-аукцији може продати по цени која нема везе са стварном вредношћу. То, по Ноговој оцени, омогућава истом кругу људи да за мали новац купује туђу имовину. Он сматра да се морају проверити проценитељи, извршитељи и купци који се понављају у тим поступцима.

Ного је именовао поједине проценитеље и извршитеље, тврдећи да би грађани морали да провере све предмете у којима су они учествовали. Посебно је критиковао процене у којима се, како каже, користи „одокативна метода“ или формулације које проценитељу остављају простор да не гарантује за тачност налаза. За Нога је то неприхватљиво, јер вештак или проценитељ мора да стоји иза свог рада. Он поставља питање како неко може да процени вредност стана ако није ушао у њега, измерио га, погледао стање инсталација, влаге, паркета, столарије и квалитета радова. Ако се такве процене користе за продају туђе имовине, онда је последица огромна. Човек може изгубити стан не због стварног дуга, већ због папира који је направљен да га оштети.

Учесник у поступку	Ногова оцена улоге	Шта би, по њему, морало да се провери
Банка	Покреће или уступа спорно потраживање	Порекло потраживања, уговори, хипотеке, уступање дуга
Купац потраживања	Улази у поступак за малу цену	Повезаност са банком, извршитељима и другим лицима
Јавни извршитељ	Спроводи продају или исељење	Законитост сваке радње и реална вредност имовине
Проценитељ	Одређује вредност имовине	Метод процене, излазак на терен, одговорност за налаз
Суд	Даје правну снагу поступку	Сукоб интереса, повезаност са банкама и спорне одлуке
Тужилаштво	Мора да реагује на сумњу у кривично дело	Зашто не поступа по јавним наводима и доказима

Народна банка као „банка пословних банака“

Ного је посебно критиковао Народну банку Србије, тврдећи да се она понаша као заштитник пословних банака, а не као институција која штити грађане и монетарни систем. По његовој оцени, НБС би морала да реагује на ризично пословање банака, на сумње у фалсификате, ништаве уговоре, незаконите кредите и злоупотребе у наплати. Уместо тога, тврди Ного, грађани и они који указују на проблем добијају бирократске одговоре. Он сматра да је то суштина проблема: институција која би морала да буде надзорник постала је, по његовом мишљењу, део заштитног појаса банкарског система. Зато се банке осећају недодирљиво.

У разговору је Ного изнео и тврдње о гувернерки Јоргованки Табаковић, наводећи да је у Скупштини постављао питања о кажњавању банака и унутрашњим подацима Народне банке. Он је испричао да је располагао подацима о томе које су банке кажњаване и у којим износима, а да га је гувернерка питала одакле му „интерни подаци“. Ного је тај догађај представио као доказ да се стварна слика односа НБС и банака крије од јавности. Његова главна теза је да банке не би могле да поступају како поступају да државни надзор стварно ради. Ако надзор не ради, онда су грађани препуштени банкарским правилима, извршитељским механизмима и судовима који, како тврди, често штите јачу страну.

Фалсификати, менице и „школовани криминал“

Један од најоштријих делова интервјуа односио се на Ногову тврдњу да банке у Србији нису само финансијске институције, већ да су у појединим предметима доказано користиле фалсификате. Он је рекао да поседује пресуде против више банака у којима је, по његовим речима, утврђено фалсификовање уговора, меница, рачуна и других исправа. Та тврдња је једна од најозбиљнијих у интервјуу, јер се не односи на спор око камате или накнаде, већ на кривичноправно питање. Ного је оценио да би у нормалном систему такви налази морали да доведу до кривичних поступака против одговорних лица у банкама. Ако се то не дешава, онда је, по њему, јасно да постоји заштита.

Он је додао да Србију нису уништили необразовани људи већ „школовани“ кадрови који су знање ставили у службу криминала. Говорећи о правницима, судијама, тужиоцима, банкарима и проценитељима, Ного је оценио да су многи од њих завршили факултете, положили испите и ушли у институције, али су систем користили супротно његовој сврси. За њега је најопасније када човек који зна право користи то знање да пронађе рупу кроз коју ће некоме бити отета имовина. Зато је, по његовим речима, потребно не само сменити политичку власт, већ темељно проверити правосуђе, банке, извршитеље и све који су учествовали у оваквим поступцима.

„Неправда има име и презиме“

Ного је у више наврата поновио да после промене власти не сме да се догоди само политичка замена лица. Према њему, морају се утврдити имена судија, тужилаца, извршитеља, проценитеља, банкара и државних службеника који су конкретним актима нанели штету грађанима. Он сматра да није довољно рећи да је „систем био лош“, јер систем не потписује решења, не доноси пресуде и не спроводи исељења. Увек постоји конкретно лице које је нешто потписало. Зато тражи личну одговорност, одузимање незаконито стечене имовине и обештећење жртава. Према његовој оцени, држава мора да обештети оштећене грађане, а затим да се регресира из имовине оних који су штету направили.

— Неправда има име и презиме. Ко је донео незаконит акт којим је некоме учињена штета, из његове имовине треба да се обештети жртва — поручио је Ного.

Тај став Ного је повезао и са својим предлогом да будући носиоци власти, посланици, министри и функционери морају потписати јасне гаранције. Према њему, народ више не верује обећањима, јер је, како каже, Александар Вучић дошао на власт са једном причом, а затим радио супротно. Зато сматра да јавне изјаве, оверене гаранције и конкретни рокови морају постати средство контроле. Ако неко обећа да ће поништити штетне споразуме, обештетити жртве, ухапсити одговорне и очистити правосуђе, онда то мора да стави на папир. У супротном, каже Ного, народ нема разлог да му верује.

Медијска блокада банкарског криминала

Ного је похвалио покретање серијала „Досије безакоња“ на Србин.инфо, тврдећи да је тема банкарског криминала готово затворена за већину медија. Према његовој оцени, банке су велики оглашивачи и зато медији ретко отварају питања њиховог пословања. Грађанин који има проблем са банком, извршитељем или проценитељем, каже Ного, најчешће нема где да се обрати. Ако медији ћуте, ако Народна банка не реагује, ако тужилаштво не поступа, а судови штите банке, онда човек остаје сам. Управо зато сматра да је неопходно јавно објављивати документа, имена, поступке и шеме. Јавност, по његовој оцени, мора да види како изгледа механизам пљачке, а не само последицу када неко остане без стана.

Он је позвао све грађане који имају сличне случајеве да се обрате медијима и доставе документацију. Посебно је нагласио да треба прикупити податке о проценитељима, извршитељима, банкама, судијама и тужиоцима који се понављају у предметима. Ако се подаци умреже, тврди Ного, видеће се исти кругови, исте шеме и иста лица. Тада тужилаштву, у нормалној држави, не би било тешко да покрене истрагу. Он сматра да се управо зато многи крију иза угледа, диплома, титула и функција. Док су скривени, делују као „стручњаци“ и „институције“. Када се покажу именом, презименом, фотографијом и документом, постаје јасније ко шта ради.

Шири систем: банке, прање новца и недодирљиви

У завршници разговора Ного је отворио и питање прања новца преко банкарског система. Подсетио је на предмете из операције „Балкански ратник“ и разговоре који су, како тврди, показивали комуникацију људи из банака са Зораном Ћопићем, правоснажно осуђеним за прање новца нарко-картела. Поставио је питање да ли је јавност икада чула да је некој банци или неком банкару суђено за прање новца Дарка Шарића. За Нога је то доказ да се банке налазе изнад обичног кривичног гоњења. Он тврди да се новац не пере „у веш-машини“, већ кроз институције, рачуне, кредите, фирме и банкарске операције. Ако банке нису под истрагом, онда, по њему, држава свесно избегава срце проблема.

Ного је закључио да је питање отимања станова, извршења и спорних потраживања само један део много већег механизма. У том механизму, како тврди, банке извлаче новац, извршитељи спроводе удар на имовину, проценитељи снижавају вредност, судови дају формалну заштиту, тужилаштва ћуте, а Народна банка штити банкарски систем уместо грађана. Таква држава, каже он, не може бити правна држава. Ако се не отвори питање личне одговорности, Србија ће наставити да производи жртве: људе којима су отети станови, фирме, земља, домови и животни рад. Зато је, према Ноговој поруци, борба против банкарско-извршитељске пљачке истовремено борба за обнову правосуђа и саме државе.

Извор: Србин.инфо