Прочитај ми чланак„Колективно самоубиство“ мађарске опозиције Лекција и за Србију
Док се код нас опозиционе странке грчевито боре за сваки проценат, мађарски политичари бирају добровољни одлазак у историју како не би сметали јединој снази која може да победи Виктора Орбана. Да ли је ово тренутак у којем стара опозиција и у Србији треба да положи оружје пред новом енергијом
Јануар 2026. остаће упамћен као месец у којем је мађарска вишестраначка сцена практично престала да постоји у облику који смо познавали. У само седам дана, три релевантне опозиционе партије у Мађарској објавиле су да се повлаче са избора 2026. године. Прво су либерали опозиционог лидера са прошлих парламентарних избора, Петера Марки-Заја, а онда и Моментум, још у јуну прошле године обзнанили одлуку о неучествовању на изборима, а затим је уследио прави стампедо:
ЛМП (Зелени): Бернадет Бакош је јасно поручила: „Не желимо да ометамо смену власти.“
Масодик реформкор: Габор Вона, некадашњи лидер Јобика, признао је да нема смисла расипати гласове.
МЕМО (Ђерђ Гатјан): „Покрет који је располагао милионима такође се повукао.“
Најсимболичнији потез повукао је лидер ЛМП, Петер Унгар, који је објавио да потпуно напушта политику и одлази да ради у социјалној заштити деце.
Математика жртвовања
Логика ових партија је сурова, али поштена. Према Д’Онтовом систему (који се користи и у Србији), гласови „бачени“ на странке које остану испод цензуса директно се преливају најјачој листи. Њихов страх је да би то опет могао бити Орбанов Фидес, иако он тренутно заостаје у анкетама за најјачом опозиционом листом. Мађарска опозиција је схватила да њихово инсистирање на сопственом програму и идентитету заправо значи још четири године Орбанове власти. Такође, свако уситњавање опозиције може довести до непотребног расипања бирачког тела и спречити евентуално прво место опозицији на наредним изборима, чиме би се режиму поклонила психолошка предност упркос мањинској подршци. Уместо тога, они су одлучили да постану логистичка подршка најјачем изазивачу, Петеру Мађару и његовој партији Тиса, без тражења места на листи.
Да би се разумела тежина ове одлуке, треба подсетити да ове партије нису маргинални покрети. Моментум је у парламент ушао са 10 посланика, док су ЛМП и партија Петера Марки-Заја чинили витални део опозиционог блока. Њихово повлачење значи свесно одрицање од државних субвенција и парламентарне видљивости зарад вишег циља.
Мађарски баук и породични трансфери
Посебно поглавље ове драме исписао је Ференц Ђурчањ, човек који је деценијама био главно „страшило“ за Орбанове гласаче и главни аргумент власти да је свака опозиција заправо само повратак на старо. Ђурчањ је коначно повукао потез који је годинама одбијао: поднео је оставку на место председника Демократске коалиције (ДК) и објавио крај активне каријере.
Међутим, овај чин није прошао без контроверзи. Место председника странке преузела је његова супруга, Клара Добрев. Иако она важи за образовану и способну политичарку, јавност овај потез види као покушај да се „промени амбалажа, али задржи исти садржај“.
Ово је директна поука за српску политичку сцену – стварна промена не долази козметичким повлачењем лидера који су постали препрека. У Мађарској су тек појава „трећег човека“ (Петера Мађара) и потпуни нестанак са сцене оних који су годинама били Орбанова омиљена мета, омогућили опозицији да изађе из одбрамбеног става и спроведе потпуну деконтаминацију опозиционог простора од фигура које режим годинама користи као страшила за неодлучне бираче.
Кључни фактор овог преокрета је отпорност Петера Мађара на машинерију блаћења. Иако су контролисани медији против њега употребили све – од оптужби за насиље до тврдњи о „страним плаћеницима“ – Мађар се показао као „тефлон“. У чему је његова тајна? Дошао је „изнутра“, познаје систем и уместо да се брани у таблоидима, он је обишао свако село у Мађарској. Док су се стари опозиционари годинама покушавали опрати од оптужби, Мађар је створио нову реалност на терену, чинећи режимску пропаганду смешном. То је натерало мање странке да признају: он може оно што ми не можемо.
„Тефлон“ ефекат
Док Мађарска броји последње месеце до избора 12. априла, Србија има луксуз који Мађари нису имали: прилику – да посматра како овај вид борбе пролази у пракси. Код нас су алузије кристално јасне, а потреба за мађарском матрицом ургентна.
У том контексту, Демократска странка се у последње време профилише као позитиван изузетак. Показала је спремност да своју инфраструктуру и ресурсе стави у функцију аутентичне нове енергије у виду студентског покрета, схватајући да је улога „старих партија“ данас да буду логистика покрету који једини поседује „тефлон“ ефекат на пропаганду.
У системима са заробљеним институцијама и диспропорционалним изборним правилима, опозиција не побеђује ширином, већ концентрацијом. Ко то одбије да прихвати, постаје објективни савезник власти
Међутим, остатак српске опозиције се и даље грчевито опире, користећи исту реторику као мађарски ДК – да „бирачи неће имати за кога да гласају“ ако се они повуку. Истина је супротна: пропаст самосталних опозиционих листа на локалним изборима широм Србије доказује да бирачи не желе уситњавање. Насупрот томе стоји масовност студентског покрета који обилази свако село и комуницира директно са народом. Док стара гарда оспорава студентске лидере као „режимске“ или „идеолошки сумњиве“, бирачи у њима виде једину снагу која није уцењена прошлошћу.
Мађарска је наша лабораторија. Ако модел свесног повлачења „старих“ у корист „нових“ сруши Орбана, српска опозиција више неће имати изговор за своја „страшила“ и трансфере моћи. Понекад се побеђује тако што се не учествује као актер, већ као подршка онима који једини могу да донесу победу.
Поука је једноставна: у системима са заробљеним институцијама и диспропорционалним изборним правилима, опозиција не побеђује ширином, већ концентрацијом. Ко то одбије да прихвати, постаје објективни савезник власти – без обзира на намере.
Аутор: Никола Траживук, докторанд на ФПН у Београду
