Прочитај ми чланак
Србији скоро да нема породице која у Првом светском рату није изгубила неку мушку главу.
(Политика)
Данас, међутим, уочи стогодишњице почетка Великог рата, како је у свом времену називан, уместо да се спремамо да, бар са оноликом посвећеношћу с којом по гробљима обележавамо задушнице, одамо пошту својим јуначким и страдалничким прецима, ми се упорно преиспитујемо и питамо шта о њима, о Гаврилу Принципу и Николи Пашићу, данас мисли„Европа”.
Те митске представе из српских колективних фантазија – „Европска унија”, „Запад”, „Европа”– баш као некада виле и караконџуле, не обитавају у сфери рационалних промишљања и дебата унутар нације као заједнице грађана, него у збуњеној машти систематски кажњаване и понижаване поданичке гомиле. С некаквом чудном, малограђанском нелагодношћу наша јавност знатижељно ишчекује да чује какве то нове, саблажњиве „истине” о Првом светском рату и улози Срба у њему имају да нам саопште уважени историчари из белог света.
Ако мало размислимо, разумећемо да ипак не би требало да се жестимо зато што достигнућа данашњих историчара са Запада у свему не одговарају „истинама” из наших уџбеника историје, писаних у неким давним, прохујалим временима. То, међутим, не значи да данас није на делу темељна ревизија историје Првог светског рата. Срби су само мањи део те приче. Врли нови свет захтева нову историографију.
Почевши од уједињења Немачке и пропасти Совјетског Савеза, сведоци смо поништавања свих кључних последица Првог светског рата и коначног урушавања версајског система. Нема више Чехословачке и Југославије, мултиетничких држава формираних да би сузбијале моћ Немачке и Совјетског Савеза. Полако, али сигурно, Немачка и државе њених тадашњих (и данашњих?) савезника преузимају главну реч у ЕУ. Уз све то, Срби су се, у ратовима из деведесетих година прошлог века, нашли на „погрешној страни”. Пораженима се не одузимају само суверенитет и територије, него им се утискује и жиг кривице.
У европској историографији се, уосталом, већ постепено прелази од политички коректног изједначавања кривице обе стране ка упирању прстом не само на Србију, него и на главне чланице Антанте, као главне изазиваче рата. Такви су, на пример, закључци најновије књиге професора с Кембриџа, Кристофера Кларка („Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914”).
Када је о Србима реч, Кларкнас у својој књизи, поред осталог, уверава да се после Сребренице мора другачије размишљати о српском национализму из 1914; Сарајевски атентат Кларкпореди с нападом на амерички Светски трговински центар 11. септембра 2001, а Пашићеву Србију из 1914. са Асадовом Сиријом из наших дана.
На државницима је да разумеју суштинске промене у међународним односима, а на историчарима да трезвено размењују аргументе и доказе. Сада и овде је, чини се, важније да се упитамо какве су то идеје водиле Србе 1914, него да увређено набрајамо имена и неподопштине данашњих „ревизиониста” историје Првог светског рата. Бар када се говори о тадашњим водећим припадницима српских управљачких елита, о вођи радикала Николи Пашићу, прваку самосталаца Љуби Стојановићу, вођи напредњака Стојану Новаковићу, или првим људима либерала Војиславу Вељковићу и Стојану Рибарцу, који су о томе оставили јасне трагове.
Упркос свим њиховим међусобним разликама, реч је о врло свесној и артикулисаној одлуци да се сачува сопствена, муком стечена, национална држава, да се не дозволи да у великим, суседним империјама Срби буду поново третирани као људи другог реда, као предмет националне асимилације. Свесни плебејског, устаничког порекла српске државе, у отпору пред хабзбуршким, средњовековним принципом „Божјег суверенитета” позивали су се на револуционарни „народни суверенитет”; супротстављајући се држави заснованој на верској припадности и неограниченој власти владара, позивали су се на демократију, владавину права и, како се тада говорило, „човечанска права”.
Веровали су да ти принципи омогућавају сваком грађанину, сваком припаднику нације, без обзира на верско или социјално порекло, да сачува достојанство и самосвест. Демократију су, коначно, тумачили и као право сваке, па и бројно најмање нације да сачува своје право да самостално и слободно, без самопроглашених, страних тутора, или сопствених тирана, доноси одлуке о сопственој судбини.
Зато у Србији, гле чуда, није било ниједне значајне политичке странке спремне да прихвати позиве из кругова око Франца Фердинанда и британског публицисте Роберта Вилијама Ситон-Вотсона, да се Србија добровољно припоји „развијенијој”, „културнијој”, „уређенијој” Аустро-Угарској.
Још је необичније било то што су тадашњи водећи српски интелектуалци, школовани на најпрестижнијим универзитетима Запада, од социјалисте-радикала и франкофила Јована Скерлића, до конзервативног либерала и англофила Слободана Јовановића, суочени с непријатељством или равнодушношћу великих сила са Запада, заговарали окретање Србије ка – Русији.
Крајње је време да се запитамо: да ли би нас ови људи признали за своје потомке?
Милош Ковић
(аутор је Доцент Филозофског факултета у Београду)
