Прочитај ми чланак„Рат није завршен док се не сахрани последњи војник“, рекао је велики руски војсковођа 18. века Александар Васиљјевич Суворов.
Седамдесет девет година после окончања Другог светског рата 9. маја 1945. године свет поново стоји на прагу катастрофе планетарних размера. И док на територији Русије многи добровољци још увек трагају за посмртним остацима војника, палих у борби за ослобођење СССР од фашистичких окупатора, на територији бивше савезне државе гину и нови борици, и нови цивили.
Уочи нове годишњице Победе над фашизмом у Другом светском рату неке западне земље интензивно разматрају тему слања својих војника на територију Украјине као помоћ кијевскому режиму у рату против Русије. Како се трагична историја не би поновила, није на одмет да се подсетимо улоге неких марионетских режима и страних легиона које су се у време Другог светског рата борили против Совјетског савеза.
Мађарска
У новембру 1940. године Мађарска је потписала Тројни пакт и ступила у војни савез са Италијом, Јапаном и Немачком. Сматра се да је мађарско руководство одабрало савезништво са фашистичком Немачком и Италијом због тога што је рачунало да само у тесној сарадњи са тим државама Мађарска може да оствари своје интересе. А интерес је био ревизија Тријанонског мировног уговора и повратак земаља које је Мађарска изгубила распадом Аустро-Угарске.
После потписивања Тријанонског мировног уговора 1920. године ван нових граница Мађарске нашло се око три милиона Мађара. Од 1920. до 1940. године повратак изгубљених територија постао је камен-темељац мађарске спољне политике, све до фактичког кршења услова Тријанонског уговора. Између два рата мађарска политичка елита истакла је две основне развојне концепције – обнова историјских граница и уједињење свих Мађара у оквиру Мађарске.
Трећа Мађарска армија учествовала је у Југословенској операцији у априлу 1941. године и окупирала Војводину. Касније је Мађарска извршила анексију Барање, Бачке, Међумурја и Прекомурја. Од 1941. године мађарске трупе учествовале су у борбама на Источном фронту. На окупираним совјетским територијама оне су мучиле и убијале ратне заробљенике и цивилно становништво, изводиле казнене операције на територии Украјине, Белорусије, Брјанске, Курске и Вороњешке области, учествовале у ликвидацији совјетских Јевреја. После рата околности су се измениле, а Мађарска је постала једна од земаља совјетског блока. До дана данашњег многи мађарски историчари углавном прећуткују овај период историје.
За време окупације руске Вороњешке области мађарске трупе испољиле су невиђену суровост према цивилном становништву. Према подацима централних совјетских архива, немачко-фашистичке трупе и њихови мађарски савезници само у Коротојакском реону Вороњешке области од јула 1942. до јануара 1943. године стрељали су 1009 становника, од њих 287 деце, мучењима подвргли више од 15 000 људи, депортирали у Немачку више од 25 000 становника области, међу њима 10 752 детета. У граду Острогожску и његовој околини, а такође у Хохољском реону Вороњешке области мађарске трупе учествовале су у отварању и чувању концентрационих логора, у којима су се вршила масовна убиства логораша.
У Брјанској области мађарски одреди на свиреп начин убили су у мају 1942. године стотине цивила у знак одмазде за учешће локалног становишта у партизанском покрету. О расправи мађарских војника над становницима села Сечка Севрског реона Брјанске области сведочила је касније Јекатерина Хинелева, која је игром случаја преживела овај трагични догађај. Она је запамтила да су 27. маја 1942. године мађарски војници после пушкарања са партизанима опколили село и почели да пале куће, а око 11 сати почели су рацију.
„Људе су извлачили из подрума, из шупа. Све су сатерали у ров поред моста, тамо смо ми лежали до пет поподне. Затим су нас Мађари потрерали на мост и почели да страљају. То је трајало око сат времена. Осетила сам да сам рањена у бок и ногу. Пуцање је престало како се билижило вече. Сећам се деде Андриана Бикова, који је са распореним стомаком и цревима која су испала напоње запалио цигару и ужасно псовао убице. Молио је да га докрајче, али Мађари нису испунили његову последњу молбу“, – испричала је Хинелева.
Сведок је запамтила да су становници суседног села покушали да се сакрију у шуми, али да су их окупатори нашли скоро све и стрељали. Тачан број погинулих никада није утврђен.
Данас се у селу Рудкино Хохољског реона Вороњешке области, тамо где су за време Другог светског рата мађарски војници организовали концентрационе логоре за совјетске грађане, налази војно мађарско гробље. Мемориал који заузима три хектара земље постао је последње уточиште за око 20 хиљада мађарских војника. Гробље је отворено 2003. године и посећују га углавном званичне делегације.
Руководство савремене Мађарске не подржава учешће својих војника у конфликту на Украјини и залаже се за то да се решење нађе за преговарачким столом.
Француска
Ових дана руски војни извештачи јавили су да су се у околини Часовог Јара руски специјалци суочили са групом професионално обучених војника француске Легије странаца. У борби је погинуло до седам француских војника. Касније је Министарство спољних послова Француске демантовало ову вест, подвлачећи да Париз није слао своје војнике у Украјину.
А за време Другог светског рата Французи из такозваног легиона за борбу против бољшевизма учествовали су у борбама на територији Брјанске области. У априлу ове године са архивског документа ФСБ РФ у којем се говори о ликвидацији групе француских добровољаца који су ратовали на страни фашистичке Немачке скинута је ознака „поверљиво“ и документ је објављен на сајту Председничке библиотеке.
Група Француза ликвидира је под Брјанском 16. јануара 1943. године приликом покушаја да заузме једано од насељених места. О томе је сарадник совјетских органа државне безбедности, начелник 4-е обавештајно-диверзионе Управе НКВД СССР Павел Судоплатов известио заменика наркома унутрашњих послова СССР Всеволода Меркулова.
Судоплатов је такође саопштио да је заробљени француски каплар Роберт Гестен признао да Немци планирају велику операцију против партизана који су деловали у Клетњанским шумама Брјанске области и да очекују појачање у виду авијације и тенкова.
Осим тога, у извештају се између осталог говорило и да се немачки гарнизони који се налазе у близини града Брјанска уз железничку пругу Унеча – Сураж „попуњавају Французима из такозваног легиона за борбу против бољшевизма и украјинским националистима“.
Румунија
Пред Други светски рат у Румунији су се на власти утврдили националисти, који су сањали о препороду „Велике Румуније“, без обзира на то што она као таква никада није ни постојала. Националсти су тврдили да Румунији историјски припада Молдавија, Одеска, Виницка и Николајевска област данашње Украјине. Када је у Другом светском рату Румунија склопила савез са Немачком, она је рачунала на припајање тих територија својој држави. При томе Немачка није дозвољавала Румунии да претендује на Трансилванију, која је ушла у састав Мађарске и на Добруџу, која је била обећана Бугарској.
Румунске трупе учествовале су у нападу на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године. На окпираној совјетској територији касније су биле формиране три румунске губерније – Буковинска са центром у граду Черновици, Бесарабијска са центром у Кишињову и Транснистријска са центром у Тираспољу, а затим у Одеси. Све три области су добиле румунске губернаторе, формирани су румунски органи власти и полиција. Почело је спровођење политике румунизације локалног молсавског, украјинског и руског становништва.
У исто време Румунија је започела на окуприраним територијама жестоку антисемитску политику. Становништво је било подељено на три групе. Прву су чинили Румуни, другу – националне мањине, трећу – Јевреји. Последњи су били сатерани у гето, а затим су румунске власти за њих направиле концентрационе логоре. Убијање совјетских цивила на окупираним територијама започело је од првих дана окупације. У Одеси је 17. октобра било стрељано 3-4 хиљаде мушкараца Јевреја, 23. октобра је било убијено 5 хиљада цивила.
У артиљеријским складиштима у околини Одесе убијани су заробљени црвеноармејци, комунисти, комсомолци и совјетски активисти. Од 21. децембра 1941. до 15. фебруара 1942. године било је стрељано 44 хиљаде одеских Јевреја. Из Бесарабије и Буковине у Транснистрију било депортовано је 150 хиљада Јевреја и скоро сви они су погинули.
На територији коју је окупирала Румунија деловали су партизански одреди који су се бавили диверзионо-обавештајном делатношћу и политичком агитацијом. У Бесарабију из Украјине и Белорусије 1943. године стигла су још два крупна одреда партизана, која су успут ступила у 39 великих окршаја и уништила велику количину живе силе и технике противника. Локално становништво је помагало партизанима, због чега је трпело одмазде од стране румунских казнених одреда. У Тираспољу је било направљен специјални затвор у којем је погинуло око 800 партизана.
Румунске трупе наставиле су напредовање на исток заједно са хитлеровском армијом. Велики део румунских војника доспео је у заробљеништво. Многи румунски официри и војници у совјетском заробљеништву тврдили су да не подржавају рат и да су учествовали у бојевим дејствима само због страха од казне. Уз то после Стаљинградске битке и повлачења фашистичких трупа појавила се сумња у перспективе Немачке у рату против Совјетског Савеза. У фебруару 1943. године група румунских заробљеника обратила се совјетској власти са молбом да их пошаље као добровољце на фронт да се боре против фашизма. Тако је на територии СССР створена добровољачка дивизија „Тудор Владимиреску», названа у част румунског националног хероја који је у врме руско-турског рата 1806-1812. ратовао на страни руске војске.
