Pročitaj mi članakSramota je da danas Generalštab brane studenti i arhitekti dok oficiri i vojni penzioneri ćute iako su mnogi tu proveli čitav radni vek. Stavljanje van snage leks specijalisa o Generalštabu je stvar nacionalnog ponosa i dostojanstva jednog društva.
Камо среће да је име Николе Добровића, архитекте, урбанисте, теоретичара архитектуре, професора Архитектонског факултета у Београду и академика САНУ остало и даље познато само уском кругу архитеката и историчара уметности. То би значило да његово једино изведено дело у Београду није угрожено и да се чека повољно време да се комплекс Генералштаба на углу улица Немањине и Кнеза Милоша, обнови према оригиналном пројекту, на месту које представља сам центар српске државности.
Прошле недеље је Скупштина Србије донела лекс специјалис о згради Генералштаба, у чијем се наслову помиње ревитализација локације, а суштински омогућава рушење овог заштићеног споменика културе. Од стране посланика владајуће већине имали смо прилику да се наслушамо недостојних и приглупих образложења којима су бранили овај, за суверену државу и просвећено друштво неодбрањив предлог закона.
На жалост, иза ове приче се крију последице погубне по нашу културу, државу и друштво. Планираним рушењем комплекса Генералштаба, не губимо само вредно дело архитектонског модернизма двадесетог века. У истом блоку угрожене су и Касарна 7. пука с краја деветнаестог века као и зграда старог генералштаба (Камена палата) руског архитекте Вилима Баумгартена, које се већ налазе у обухвату планираног хотелско-стамбеног комплекса. Али то није све.
Перфидно се скрива могућност да се у ближој будућности доведе у питање оправданост постојања чак и зграде Владе Републике Србије и Палате Министарства спољних послова на овом простору, дела чувеног руског и српског архитекте Николаја Краснова.
Опстанак целокупног кварта државне управе у непосредном суседству мастадонтских хотелско-стамбених кула које га претећи наткриљују, просторно, симболично и суштински негирају је без сумње доведен у питање. Уколико наставимо у овом смеру, није незамислива одлука да се и ова здања која поред Дома Народне Скупштине персонификују снагу и континуитет наше државе постану туђе власништво, а можда и буду срушене зарад „свеукупног привредног развоја Републике Србије“. Уосталом, ко нам гарантује да ова суманута одлука није само прва у низу?
Раскрсница Немањине и Кнеза Милоша је једна од ретких архитектонско-урбанистичких целина која одражава независност и државни континуитет у овом граду и држави где је свако трајање инцидент. Од кнеза Милоша који формира нови административни и војни центар Београда, преко предратних палата које пројектује Николај Краснов, који је заједно са осталим руским емигрантима подигао културу престонице нове велике државе, до Добровића који удара завршни печат са својим комплексом Државног секретаријата народне одбране као још једног израза снаге и модерности државе.
Увођење комерцијалне функције и поготово страног власништва у епицентар српске државности биће свима очигледан просторни приказ колико нисмо суверени као држава. Наши непријатељи су 1999. године тачно знали шта су наши симболи државности, па су их намерно гађали. Када је 11. септембра 2001. године изведен терористички напад на Њујорк и Вашингтон, Пентагон је значајно оштећен. Никада нисмо сазнали колика су била оштећења те огромне зграде велике симболичне и скромне архитектонске вредности, али њена обнова је кренула одмах. Није се размишљало да би ту можда могао да никне неки хотел у власништву бизнисмена из Саудијске Арабије. Ово је нови удар на наше симболе, али сада кроз лукративне пословне комбинације уз саучешће домаћих узурпатора и штеточина без државничке одговорности према нашој историји и традицији.
За разлику од њих, Кнез Милош је имао довољну свест о суверености да формира нови државни центар ван домета турских топова на пустој падини западног Врачара. Ту је изградио свој конак и Велику касарну (која и даље постоји али вероватно не задуго), а сви који су дошли после њега су дали свој допринос да то постане језгро српске државности. Данас Милошу враћамо његов аманет тако што сваком будућем премијеру и министру остављамо ситуацију да их за време трајања седница владе кроз прозор гледају гости хотела са пешкиром око струка, који могу и метафорично и буквално да са висине пљуну на њих. О безбедносном аспекту не треба ни трошити речи, јер је он толико очигледан да га само слепци и злонамерни не виде. Свака соба новог хотела ће бити четири пута ближе згради Владе Србије него што је прозор на другом спрату зграде у улици Адмирала Гепрата број 14 био удаљен од паркинга Владе Србије 12. марта 2003. године. То што о безбедносним ризицима не прича нико осим пар посланика опозиције је јасан знак да постоји план да се цео овај део града прода или преда и да се угаси нешто што су генерације стварале.
Примери као што су управо отворена галерија фондације Картије, преко пута музеја Лувр у Паризу аутора Жана Нувела, или управо започета реконструкција Националног археолошког музеја у Атини коју је пројектовао Дејвид Чиперфилд говоре да је могуће извршити реконструкцију затечених вредних и значајних објеката старих више од век са једва приметним, минуциозним и дизајнерски интелигентним интервенцијама. Ми имамо довољно архитеката који би у нашим условима умели да удахну нови живот старим објектима и комплексима на овој локацији, само кад би постојало свести и добре намере на месту одлучивања. Уместо тога добијамо неукусно предимензионирани Трумп Тоwер поред кога ће зграда Влада Републике Србије изгледати као помоћни објекат.
Добровићев Генералштаб, палате Николаја Краснова и Баумгартена и остали објекти у близини раскрснице Кнеза Милоша и Немањине су више од величанствених дела архитектуре. То је историја наше државе која није на продају. Срамота је да данас Генералштаб бране студенти и архитекти док официри и војни пензионери (са ретким и часним изузецима) ћуте иако су многи ту провели читав радни век. Стављање ван снаге лекс специјалиса о Генералштабу је ствар националног поноса и достојанства једног друштва. Уколико не истрајемо у одбрани од ове симболичке негације државе, тек ће почети да нам стижу наређења да послушно реализујемо туђе концепте, замисли и пројекте и то не само када је архитектура у питању.
Архитектура је одувек била израз моћи, тако да није чудно да се целокупно урушавање државе и друштва које нам се дешава у последњих тринаест година има своју просторну димензију. „Свако друштво има архитектуру какву жели, може и заслужује да има“ пише Чарлс Џенкс водећи теоретичар архитектуре с краја двадесетог века. Вријеме је мајсторско решето, каже наш највећи песник. Време ће показати шта смо као друштво заслужили.
Аутор је дипломирани инжењер архитектуре
