Управо на то подсећа руски политички аналитичар Дмитриј Аграновски, који у разговору за интернет издање „Подмосковје данас“ каже да би такав сценарио био катастрофалан где год да се догоди.

Теоретски, наравно, у међународној политици готово ништа није потпуно искључено, али у пракси би судар између Русије и Сједињених Држава био догађај који би надилазио било који регионални сукоб.

Због тога, тврди Аграновски, приче о томе да би Вашингтон могао да покрене директан напад на Русију делују мало вероватно, упркос последњим вестима о повећаном присуству америчких трупа у Румунији.

У медијима су се раније појавиле спекулације да САД користе напетости око војног сукоба у Ирану као својеврсно покриће како би пребациле додатне снаге ближе руским границама. Ипак, аналитичар сматра да таква интерпретација превиђа ширу логику савремене геополитике.

По његовом мишљењу, америчка стратегија уопште не захтева директно укључивање сопствених војника против Русије. Постоји, како каже, читав низ других начина за вођење сукоба.

„Зашто би САД улазиле у конфликт са Русијом уз помоћ својих војника када постоје украјински војници“, наводи Аграновски. Он додаје да губици Украјине за Вашингтон немају пресудну политичку тежину, због чега је та земља, како оцењује, у стратешком смислу за САД веома погодна платформа за супротстављање Русији.

У том контексту и премештање трупа у Румунију добија другачије значење. Аграновски сматра да је реч пре свега о психолошком притиску и политичком сигналу, пре него о припреми за директни војни судар. Такви потези, каже, имају снажну симболику унутар саме Алијансе.

Посебно се, како напомиње, мора гледати однос између Вашингтона и европских савезника. Последњих месеци европски лидери често су критиковали председника САД Доналда Трампа, оптужујући га да покушава да умањи значај НАТО-а и да не посвећује довољно пажње обавезама према савезницима.

Управо због тих приговора, сматра Аграновски, демонстративно распоређивање снага може се тумачити и као гест упућен самим чланицама НАТО-а.

У политичким круговима често се говори да војска понекад шаље поруке које нису намењене противнику, већ сопственим савезницима. Ако је та логика тачна, онда распоред америчких војника у Румунији можда говори подједнако о унутрашњим односима унутар западног блока колико и о односима са Москвом.

А у таквим ситуацијама, како историја показује, стварна порука често постаје јасна тек много касније.