Životno iskustvo koje imam naučilo me je da u politici apsolutno treba isključiti mogućnost da se nešto dešava slučajno. Čak i kada se stvari zaista dese spontano, ni to nije slučajno, već je deo nekog društvenog procesa koji je u tom momentu postao vidljiv. Tako je studentsko-narodna renesansa koja nam se desila tokom 2025. godine bila jedan spontani, ali ne i slučajni događaj.

Ono u čemu smo svi učestvovali i dali svoj doprinos bio je krajnje logičan odgovor društva na godine necivilizacijskog postupanja Aleksandra Vučića i njegove mafijaške kamarile. To je bio dokaz da većina naroda nije za Srbiju pretvorenu u mafijašku kaljugu, već za uređenu i normalnu državu.

Otuda je i romantizam koji je sledio studentsku renesansu bio takođe logičan i nimalo slučajan. Naravno da smo svi mi sa entuzijazmom i zaljubljenošću gledali reke ljudi koje je nosila vrednosna priča i da je svako normalan prirodno hteo da bude deo toga, piše kolumnista dr dipl.ing.Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Međutim, renesansa, pa i romantizam, završeni su jer se u savremenom svetu epohe mnogo brže smenjuju. Tako je već u 2026. godini nastupio period realizma koji, po definiciji, nije tako poletan i slikovit jer podrazumeva objektivnost. Opet, ni to nije slučajno, jer tako je i u životu. Zaljubljenost traje neko vreme i tada je sve dozvoljeno. Međutim, posle toga nastupa onaj deo života u kojem se svakodnevno moraju rešavati objektivni problemi. I naravno, to ne znači da više ne postoje ljubav i strast – naprotiv, u normalnim odnosima oni postaju još izraženiji, samo u drugačijem obliku od onog koji su imali dok se bezbrižno šetalo parkom držeći se za ruke.

Nadam se da sam bio dovoljno slikovit i da argumenti koje iznosim piju vodu. Ako je tako, onda mi je dalja nada da većina protivnika vlasti sada već jasno shvata da se moramo adaptirati na realizam koji je nastupio. To bi u političkom smislu podrazumevalo da moramo imati jasan plan, ljude i politička načela koja ćemo svi gurati kako bi se srušila ova mafijaška vlast. Bez toga ne postoji nikakva šansa da do promena dođe. I upravo je u tome naš problem, i upravo je zato Vučić još uvek na vlasti – nije ga odneo romantičarski zanos i talas naroda koji je krenuo. Konkretno, spasili su ga, u sadejstvu, oni koji su pomogli da na vlast dođe: Nemci, Rusi i Englezi. Svako iz svog razloga imao je interes da do promena u Srbiji ne dođe. Konačno, taj interes im se stekao u jedan zajednički, a on glasi: „Ulazak Ukrajine, Moldavije i celog Zapadnog Balkana u EU, ali uz ograničenja i bez prava na veto.“ To je politička formula za koju ova trojka računa da bi mogla da bude optimalno rešenje koje zatvara (makar privremeno) razna konfliktna područja i time onemogućava novu američku administraciju da, koristeći krize u Evropi, uspostavi novi gvozdeni zid u kojem Donald Tramp drži sve prolaze između Istoka i Zapada i sam određuje cenu prolaska roba, ljudi, energije i tehnologija. Otuda je procena za Srbiju bila da se ne dozvole izbori niti ulični prevrat, već je Vučiću dat zadatak da, ukoliko konačan dogovor bude takav, već krajem ove ili početkom naredne godine aktuelni saziv Narodne skupštine sa dvotrećinskom većinom usvoji poseban sporazum sa EU kojim bi se definisao „ubrzani i obavezujući put integracija“.

I upravo je ovde odgovor na pitanje iz naslova. Naime, da bi se ljudi sklonili sa ulica i isključili iz procesa odlučivanja o spoljnopolitičkoj orijentaciji zemlje, preko agenata od uticaja u opozicionu javnost ubrizgana je anestezija i fokus pažnje se preusmerava na potpuno nevažne i krajnje budalaste stvari. Pa tako, dok Vučić sa Alijevom i Erdoganom (a uz amin Kremlja) pregovara o tome da se u Srbiji pravi velika gasna elektrana, dok javno za nemačke medije govori kako je spreman da Srbija odmah uđe u EU bez prava na veto – dotle je opoziciona javnost poslata da juri delfine po Beogradu. Pri tome zaista ne karikiram: čak je bilo i hapšenja zbog protivljenja izgradnji akvarijuma za delfine u parku Ušće u Beogradu. Plašim se da će do kraja godine biti još puno takvih igara, a da će nam izbore dozvoliti tek nakon tih krupnih geopolitičkih zaokreta. Nakon toga će izborni ciklus služiti samo da verifikuje to novo stanje. Tada će Vučić verovatno pasti, na način na koji je pao Milo Đukanović nakon toga što je bez referenduma uveo Crnu Goru u NATO. Međutim, u tom slučaju bi pad bio kontrolisan i uz zlatni most za mnoge pripadnike kriminalnog režima.

Da li se može nešto uraditi?! Odgovor je – može, ali moramo prihvatiti da je vreme realizma, a prvi korak ka priznanju toga podrazumeva razgovore svih iole relevantnih društvenih i političkih faktora koji se, sa jedne strane, ne mire s tim da se o krupnim stvarima odlučuje bez pitanja naroda, dok sa druge strane shvataju da je jurenje delfina po Beogradu potpuna budalaština. Iz poštenih razgovora sasvim sigurno će se iskristalisati plan, a u okviru njega mogao bi da postoji i scenario o mogućim alternativama. Možda razgovor sa novom administracijom u SAD ima smisla? Ako Vučić nema pristup, možda neko drugi može da otvori ta vrata.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: "Ušće", Akvarijum, Aleksandar Vučić, Miroslav Parović