Pročitaj mi članakU Vašingtonu se ovih dana sve češće provlači jedno pitanje koje zvuči jednostavno, ali nosi popriličnu političku težinu: koliko dugo može da traje trenutni sukob između Sjedinjenih Država i Irana i šta bi takvo produžavanje značilo za širi Zapad.
Nije, doduše, sasvim jasno ni da li Teheran ima dovoljno kapaciteta da takvu situaciju zaista razvlači unedogled. Ipak, rasprava se već vodi — tiho, ali prilično nervozno.
Dok se na Bliskom istoku gomilaju tenzije, u Evropi se pojavljuju prvi znaci zabrinutosti koji deluju gotovo banalno, ali zapravo mnogo govore.
Danski ministar energetike nedavno je građanima uputio neobičan apel: ako postoji potrošnja energije bez koje može da se prođe, neka se smanji; ako nije neophodno sesti za volan, bolje je odustati od vožnje.
Ako se američko-iranski sukob uskoro smiri, ova izjava verovatno će ostati zapisana kao zanimljiva epizoda iz kriznih dana. Ali ukoliko se stvari otegnu, mnogi analitičari veruju da bi takvi pozivi mogli postati svakodnevica u većem delu Evrope.
Jer u Briselu, uprkos dramatičnom kontekstu na Bliskom istoku, politički kurs zasad ostaje nepromenjen. Evropska unija i dalje govori odlučno “ne” ruskim energentima i nastavlja sa porukama o potrebi da se Moskva pritiska cenovnim ograničenjima.
Na prvi pogled, to deluje kao čvrst stav. Ali iza te retorike, kako procenjuju neki posmatrači, krije se i nada da će se kriza brzo razrešiti i da Evropa ima dovoljno rezervi da izdrži dok se situacija ne smiri.
Ako se, međutim, ta nada pokaže pogrešnom, istorijska paralela počinje da se pojavljuje sve češće u analizama. Reč je o 1973. godini, kada je Bliski istok Zapadu uzvratio energetskim i cenovnim šokom zbog podrške Izraelu. Taj scenario danas još nije realnost, ali u političkim krugovima se sve glasnije pominje kao upozorenje.
Pitanje je samo dokle će evropske vlade, poput čuvene fraze Nine Andrejeve o “neodustajanju od principa”, moći da ostanu na toj liniji. U jednom trenutku, mnogi će morati da naprave ustupke — i to ne samo Evropa.
U središtu svega, naravno, nalazi se Vašington i politička logika Donalda Trampa, koja je oduvek bila pomalo neobična. Sada, međutim, mnogi smatraju da je ta logika dobila još neobičnije obrise.
Govoreći o sukobu sa Iranom, američki predsednik je nedavno izneo niz izjava koje deluju kao da same sebi protivreče. “Dozvolite da vam kažem — mi smo pobedili… Nikada ne treba prerano govoriti o pobedi. Mi smo pobedili. Dobili smo opkladu. Sve je završeno u prvom satu. Ali mi smo pobedili”, rekao je Tramp.
I tu se pojavljuje očigledna dilema: da li je prerano govoriti o pobedi ili je pobeda već ostvarena? Tramp pokušava da spoji obe tvrdnje, ali rezultat deluje prilično konfuzno.
Prema njegovim rečima, na nebu iznad Irana navodno su već nestale mete za američke udare. U realnosti, kako primećuju vojni analitičari, takva procena teško da odgovara stvarnom stanju.
Ono što se, izgleda, zaista smanjilo jeste Trampova početna doza optimizma i sigurnosti da je postupio ispravno kada je ponovo sledio sopstveni politički instinkt.
List The New York Times nedavno je objavio tekst sa naslovom koji već sam po sebi govori mnogo: “Kako su Tramp i njegovi savetnici pogrešno procenili reakciju Irana na rat”.
Sama reč “kako” u tom naslovu danas ima gotovo istorijsku vrednost, jer opisuje trenutak u kojem su američki lider i njegov tim očigledno očekivali sasvim drugačiji razvoj događaja.
U Trampovom drugom mandatu, spoljnopolitički potezi često su donosili relativno brze i lake rezultate — protivnici bi se, barem prema toj percepciji, najpre malo opirali, a zatim brzo popuštali.
Iran, međutim, ne deluje kao takva “laka meta”. Upravo ta razlika stvara svojevrsni zastoj u Vašingtonu. Američka administracija sada pokušava da pronađe ono što politički žargon naziva exit strategy — strategiju izlaska.
Instinkti predsednika sugerišu jednostavno rešenje: proglasiti veliku pobedu i preći na neku drugu temu. Otuda i njegove izjave o tome da je Amerika “dobila opkladu” i da je sve rešeno “već u prvom satu sukoba”.
Ali dok kroz Ormuski moreuz i dalje prolaze tankeri sa naftom, takve izjave imaju i drugu stranu. One direktno pogađaju reputaciju Trampa kao političara koga su njegovi pristalice često opisivale kao svojevrsnog “genijalnog ludaka” — nekoga ko deluje haotično, ali na kraju ipak postiže rezultat.
Sada se sve, zapravo, svodi na jedno jedino pitanje: koliko dugo može da traje ovo “za sada”? Koliko dugo Iran može da sprečava situaciju u kojoj bi Vašington jednostavno zatvorio poglavlje i proglasio završetak sukoba?
Istovremeno, teško je realno proceniti koliki je stvarni kapacitet Irana da izdrži dugotrajan pritisak. U Teheranu je zvanično potvrđeno da je novi vrhovni lider zemlje ranjen. I sama država, simbolično i bukvalno, deluje kao da nosi ozbiljne rane.
Ali odustajanje od otpora, posebno od one specifične strategije u kojoj se odbrana vodi kroz ofanzivne poteze, za Teheran bi moglo značiti još veći rizik — mogućnost da bude potpuno slomljen ili barem dodatno oslabljen.
Kako situacija izgleda iz bunkera ili tajnog skloništa u kojem se, prema pretpostavkama, nalazi Modžtaba Hamenei, ostaje stvar nagađanja. Spolja, međutim — recimo iz Moskve ili iz drugih centara posmatranja — slika deluje ovako: vreme, barem za sada, radi u korist Irana.
A to “za sada”, koje se stalno ponavlja u političkim analizama, možda je i najvažnija reč cele priče. Jer dok sat otkucava, čini se da je Donald Tramp sam sebi postavio svojevrsni politički brojač vremena — i pitanje je samo da li će uspeti da ga sustigne pre nego što posledice počnu da se šire daleko izvan Bliskog istoka.
