Александар Вучић је спољну политику Републике Србије прилагодио својим личним интересима. Да би испунио обавезе према западним центрима моћи, пре свега око учвршћивања независности албанске лажне државе Косово, Вучић је безусловну капитулацију прогласио за стратегију српске дипломатије.
Откад је доведен на власт, Вучић је пристао на Бриселски споразум и шездесетак пратећих докумената, којима је обавезао Србију да са територије Косова и Метохије повуче и последње остатке својих институција. Предао је телекомуникацијски и енергетски систем, као и имовину јавних предузећа, а распустио цивилну заштиту и правосуђе. Прихватањем тзв. Француско-немачког плана отворио је пут албанској држави ка учлањењу у Уједињене нације и остале међународне организације, па и за „нормализацију односа Србије и Косова кроз узајмно признање“.
Од марта 2023, када је пристао на тзв. Охридски споразум, Вучић је покренуо серију дипломатских активности, које су нанеле несагледиву штету српским државним и националним интересима, али и корист његовим политичким и пословним партнерима из Приштине. За извршење тог прљавог посла ангажовао је шефа дипломатије Марка Ђурића и своју супругу Тамару Ђукановић Вучић. Њих двоје су, у одвојеним аранжманима, организовали турнеје по Африци.
Тамара Вучић је, од јула до октобра 2024. године, посетила четири афричке земље, са прокламованим циљем да „јача билатералне односе, културну и друштвену сарадњу“. Режимски медији су њену посету Демократској Републици Конго представили као „историјски важан догађај“ јер је она била прва европска „Фирст Ладy“, која је посетила ту земљу. Током те екскурзије посетила је и краља Мсватија Трећег, владара Есватинија. У Зимбабвеу је учествовала на Регионалном форуму о гастрономији у Африци, а са локалним политичарима је разговарала о сарадњи у областима туризма и образовања.
У октобру 2024. године, Тамара Ђукановић Вучић је посетила Кенију. У Најробију се састала са министром спољних послова Мудавадијем и Рејчел Руто, супругом кенијског председника Вилијама Рутоа. Министарство спољних послова Србије саопштило је да су током те посете „потврђени традиционално пријатељски односи Србије и Кеније“ и да се „госпођа Вучић захвалила Кенији за подршку националним интересима Србије, посебно по питању Косова и Метохије“.
Колико је била успешна та посета видело се пет месеци касније, у марту 2025, када је Кенија признала Косово као независну и суверену државу. Српско Министарство спољних послова је ту одлуку Кеније оценило као „грубо кршење међународног права“ и „жалостан преседан“.
Шеф дипломатије Марко Ђурић је још брже и ефикасније наносио штету српским интересима. Ђурић је 3. априла 2025. године објавио саопштење у коме је навео да је имао телефонски разговор са Али Јусуфом Ахмедом ал-Шарифом, министром спољних послова Судана, о „продубљивању билатералних веза и унапређењу сарадње“. Девет дана касније, 12. априла 2025, Судан је признао независност Косова.
Ђурић је у јуну прошле године посетио Сиријску Арапску Републику, да би она 29. октобра 2025. признала независност Косова. Осим тога, док је био амбасадор Србије у Вашингтону, у Ђурићевој дипломатској надлежности налазило се неколико карипских и латиноамеричких држава. Међу којима су и Бахами, који су 9. децембра 2025. признали Косово и с њим успоставили дипломатске односе.
Очигледно, дипломатске активности Марка Ђурића и Тамаре Ђукановић Вучић значајно су допринеле повећању броја држава које су признале лажну албанску републику Косово. У томе нема никакве случајности, то је најзначајнији део спољнополитичке стратегије Александра Вучића.
Прихватањем Охридског споразума, Вучић се обавезао да Србија призна независно Косово. Да би то урадио, потребно му је да што више земаља успостави дипломатске односе са Косовом, па да то представи као свршен чин, тобоже „не може Србија против целог света“. Док независни извори тврде да је Косово признало 110 чланица УН-а, само Вучић, Османи и Албин Курти тврде да је тај број већи, да је то урадила 121. држава. Уосталом, лично је Вучић, после потписивања тзв. Вашингтонског споразума, захтевао од Израела да призна независност Косова.
С том намером, да нанесе што више штете српским државним и националним интересима, Вучић је као дипломатске представнике ангажовао моралне креатуре попут Марка Ђурића. Без професионалних квалификација, без позитивних резултата у било којој политичкој активности и са личним препорукама, које се заснивају само на јеврејском пореклу и, што посебно истиче у биографији, спортским успесима (трчао је на Берлинском маратону), Ђурић је спреман да извршава све налоге свог господара.
Док је био шеф Канцеларије за Косово и Метохију, учествовао је у затварању Срба на северу Космета у гето, који је контролисао клан Звонка Веселиновића и Милана Радоичића. Касније, као амбасадор у Сједињеним Америчким Државама, Ђурић је био задужен за комуникацију са Александром Сорошем, наследником империје Џорџа Сороша, најистакнутијег промотера америчке „дубоке државе“. Ђурић и млађи Сорош састајали су се у САД-у, али и на другим дестинацијама, као што је Гана, где су се видели прошлог лета.
Осим Ђурића, Вучић за контакте са Сорошем користи и своју медијску саветницу Сузану Васиљевић. Вучић ју је, средином јуна 2025, послао у Америку, да присуствује свадби Алекса Сороша и Хуме Абедин, јер није смео сам да се појави тамо после скандала који је изазвао месец и по дана раније, кад је покушао да на превару уђе на имање Доналда Трампа.
За исте потребе, за одржавање везе са Сорошем и „дубоком државом“, која га је инсталирала на власт у Србији, Вучић употребљава и Драгана Шутановца. Бившег председника Демократске странке, који се представљао као миљеник Џозефа Бајдена, поставио је за амбасадора у Вашингтону. Такав избор кадрова показује Вучићеву решеност да остане у „муљу мочваре дубоке државе“, која се одавно брутално супротставља Трампу и његовој администрацији. Везивањем своје судбине за Сороша, Вучић је угрозио и интересе Србије.
На исти начин, Вучић угрожава интересе Србије и Срба у региону. За амбасадора у Црној Гори прво је послао Владимира Божовића, који је перципиран као архинепријатељ режима Мила Ђукановића. Та дипломатска авантура је завршена протеривањем Божовића из родне Црне Горе. На његово место је постављен Небојша Родић, бивши први директор Безбедносно информативне агенције у власти у којој је учествовала Српска напредна странка 2012. године.
На место шефа мисије у Загребу, Вучић је именовао Јелену Милић, дугогодишњу промотерку НАТО савеза и бившу супругу Ненада Милића, заменика министра полиције у ДОС-овој влади и потом потпредседника ЛДП-а Чедомира Јовановића. Јелена Милић је у Загребу наставила да износи своје старе ставове о томе да су Срби извршили агресију на Хрватску и да су заслужили „Олују“ и прогон. Уз политичке, везала је и неколико приватних скандала, због којих је, у марту 2025, превремено прекинут њен дипломатски деби. Од тада Србија нема амбасадора у Загребу, а на челу мисије се налази отправница послова Дејана Перуничић.
После четворогодишњег мандата у Будимпешти, Иван Тодоров, бивши помоћник директора БИА, пребачен је на амбасадорску функцију у Сарајеву. Вучић је тада у Мађарску послао Александру Ђуровић, бившу председницу Фан клуба Весне Змијанац, која је у политику ушла 1995, као портпаролка Српске радикалне странке, а касније је добила неколико посланичких мандата на листи СНС-а. Лепа и несташна Александра, добро се снашла међу радикалима, нарочито уз Томислава Николића. О том односу недавно је говорио и Војислав Шешељ.
– Не бих никада говорио о ванбрачној деци Томислава Николића да је он хтео да призна ту децу. Има дете са једном, која је била истакнути политичар из његове странке, сада је амбасадор. Објавила она слику и написала „мој син и мој председник“ – каже Шешељ.
Лекар, дугогодишњи директор Клиничког центра Бежанијска коса, Момчило Бабић, именован је за амбасадора у Москви после смрти његовог претходника Мирослава Лазанског. Као косовски кадар и стипендиста Светске здравствене организације, Бабић је пажњу јавности привукао тек после хапшења припадника клана Вељка Беливука, кад је откривено да је он ујак убице Срђана Лалића, који се нагодио са тужилаштвом и добио статус окривљеног сведока. Бабић се није јавно оглашавао о свом рођаку из Беливуког клана, а исто тако ћути и о смрти Радомира Куртића, представника компаније СДР Југоимпорт, који је 18. новембра прошле године умро у Москви под неразјашњеним околностима. Куртићево беживотно тело је пронађено на улици, а из просторија СДПР-а нестали су компјутери и одређена документација. Српска амбасада се није огласила о том случају, за који се претпоставља да је повезан са продајом оружја Украјини.
Вест о смрти Куртића подсетила је на случај Оливера Потежице, српског амбасадора у Либији. Према званичним информацијама, Потежица је, средином маја 2017. године, трагично страдао у саобраћајној несрећи у Тунису. Незванично, амбасадор је изрешетан са девет метака. И тада се, као узрок „саобраћајке“, помињла спорна продаја оружја. У време док је био министар одбране, у првој влади СНС-а, Александар Вучић је 2014. године уговорио продају контингента оружја и муниције Либији. Брод са српским наоружањем је задржан у луци у Ријеци. Кад су Либијци остали и без робе и без аванса од четири милиона долара, прво је убијено двоје радника српске амбасаде, а онда и Потежица.
Незаинтересован за туђе смрти, Вучић наставља да дипломатију користи за своје приватне политичке и пословне шеме. Народна скупштина Србије је прошле године усвојила серију закона, којима су дефинисани односи са многим афричким и азијским државама.
Уговори о сарадњи у области одбране потписани су са ДР Конгом, Централноафричком Републиком, краљевином Есватини, Ганом, Јорданом и Казахстаном. Ти уговори ће послужити као платформа за трговину наоружањем, које ће, сасвим извесно, завршити у ратом захваћеним државама, укључујући и Украјину. Вучића занима профит, а не судбина представника српских фирми за производњу наоружања и војне опреме. Не интересује га покојни Куртић, као ни Младена Петковића, који је крајем октобра 2024. године ухапшен у Киргистану. Од тада се не зна његова судбина. После вишегодишњег стажа на месту генералног директора фабрике наоружања Крушик, Петковић је постављен на место директора тзв. Ковачког центра, предузећа чији су оснивачи Крушик и СДПР. Његов брат од стрица, Југослав Петковић, и данас се налази на функцији директора у СДПР, а раније је био сувласник Вучићевих дневних новина Правда.
Као и све остале државне институције, Вучић је и Министарство спољних послова подредио својим интересима. Но, његов избор кадрова представља континуитет у брукању пред светом. Слободан Милошевић је за амбасадора у Великој Британији послао Лазара Радуловића, који није знао енглески језик. Зоран Ђинђић је у Вашингтон послао Милана Ст. Протића, који је дипломатски кор саблажњавао долазећи на званичне састанке у каубојским чизмама и са Стентон шеширом.
Кад је Вук Драшковић био шеф дипломатије, амбасадорско место у Сирији добила је Гордана Аничић, гинеколог Данице Драшковић. Борис Тадић је у амбасадама запошљавао ислужене љубавнице, нарко дилере, а у Министарству спољних послова је запослио тадашњу Вучићеву љубавницу Тамару Ђукановић, која је пре тога радно искуство стицала као хостеса на ТВ Пинку.
Са таквом дипломатском традицијом, Србији непријатељи нису ни потребни, статус у свету уништавају њени представници.
