YОУ ТУБЕ поглавља:

00:00:00 Представљање др Немање Девића и почетак разговора
00:02:29 Политичка декаденција и оптужбе против београдске власти
00:08:01 Отуђена каста, популизам и естрадизација политике
00:13:10 „Наши преци се нису борили за овакву Србију“
00:18:54 Опасност од новог сукоба Срба против Срба
00:22:21 Институционални вакуум и питање одбране државе
00:28:03 Вучић је симбол режима — шта долази после његовог пада
00:29:21 Страни центри моћи и приватизоване службе безбедности
00:32:25 Зашто Србија мора да отвори тајне досијее УДБЕ
00:34:30 Нови историјски наратив и здрава национална политика
00:41:09 Зашто је Девић прихватио кандидатуру на листи број 8
00:54:10 Студентски покрет, техничка влада и постизборна сарадња

„Александар Вучић јесте симбол режима, али свођење целокупне одговорности на једног човека аболира све остале који су се огрешили о народ“, поручио је историчар др Немања Девић у разговору са Дејаном Петром Златановићем. Објашњавајући зашто је као нестраначка личност прихватио кандидатуру на листи број 8 — „Аутентична десница“, Девић је оценио да Србија 25. октобра не бира само нови сазив парламента, већ и правац у којем ће се после пада садашње власти водити борба за суверенитет, институције и национални идентитет.

Историчар и виши научни сарадник др Немања Девић, кандидат за народног посланика на изборној листи број 8 „Аутентична десница — др Милош Јовановић“, гостовао је у емисији медијске куће „Србин.инфо — канал Центар“. У разговору који је водио главни и одговорни уредник Дејан Петар Златановић, Девић је повезао актуелну предизборну борбу са дугим историјским процесима: од стварања и разградње српских институција, преко комунистичког наслеђа и улоге служби безбедности, до данашњег односа власти, студентског покрета и национално оријентисане опозиције.

Избори за народне посланике расписани су за 25. октобар 2026, а Републичка изборна комисија прогласила је листу „Аутентична десница“ 18. септембра. Девић наглашава да наступа као нестраначки кандидат и да ставове из интервјуа износи у своје име, а не као функционер Новог ДСС-а или монархистичких организација окупљених на листи.

Декаденција власти није настала јуче, али је данас постала систем

Повод за први део разговора била је јавна оптужба једне београдске одборнице на рачун градоначелника Београда. Девић је одмах направио ограду: реч је, каже, о оптужби која тек треба да буде проверена, због чега не жели да унапред проглашава било чију личну кривицу. Ипак, оценио је да сама тема отвара шире питање — колико је политичка декаденција присутна у српском друштву и да ли је данашњи тренутак без историјског преседана.

Према његовом тумачењу, Србија у појединим аспектима подсећа на 1938. и 1939. годину, када су лични и физички сукоби у политичком животу најављивали дубље идеолошке обрачуне. Подсетио је и на декаденцију у круговима комунистичке елите после Другог светског рата, тврдећи да су пороци и употреба наркотика били присутни и међу потомцима појединих високих функционера.

За Девића, међутим, суштина данашњег проблема није само у приватним слабостима појединаца, него у систему негативне селекције. Он сматра да су бројни људи дошли на положаје несразмерне њиховом образовању, искуству, породичном окружењу и ранијим амбицијама. Као примере наводи политичаре који су, према његовим речима, преко ноћи постали носиоци највиших државних функција, као и некадашње угоститеље или људе без одговарајућих квалификација који су добили управљање великим јавним системима.

Девић подвлачи да ниједно поштено занимање није за потцењивање. Проблем настаје, каже, када човек без потребних знања и моралне припреме добије моћ над милионима евра, институцијама и судбинама других људи. Тада се, према његовој оцени, код дела функционера јављају бахатост, разметање, паралелне везе, коцка, алкохол и наркотици. Све такве оцене изнео је као свој политички и друштвени суд, а не као судски утврђене чињенице о конкретним особама.

Популизам за камере и живот привилеговане касте

Као илустрацију предизборног популизма, Девић је поменуо појављивање Синише Малог у неформалној одећи, певање са старијим суграђанима и сцену у којој му је један човек поклонио дволитарску пластичну флашу ракије. Он претпоставља да такав поклон није део стварног живота високих функционера, које види као људе навикнуте на скупа вина, службена возила, авионска путовања и лечење ван система доступног обичним грађанима.

„Не треба наседати на популистичке трикове“, суштина је његове поруке. По његовом мишљењу, власт се пред камерама представља као блиска обичном човеку, док је у пракси настала отуђена и међусобно повезана привилегована каста. Та каста, како тврди, више не осећа проблеме грађана у здравству, правосуђу, полицији, администрацији и инфраструктури.

Посебно је критиковао претварање државних функционера у забављаче. Подсетио је на сцене у којима је Ивица Дачић певао страним државницима, као и на наступе Александра Вучића под шаторима. За Девића је то део ширег процеса естрадизације политике: држава се не представља озбиљношћу институција и одговорношћу функције, већ вашарском сликом намењеном краткотрајном политичком утиску.

Од српског вола до режимског вашара

Историјско поређење које је Девић изнео почива на односу елите према жртви народа. У Краљевини Србији, каже, постојао је и пример Пашићевог сина као симбол могуће злоупотребе, али је то било далеко од општег правила. Синови директора Народне банке, председника Народне скупштине, секретара Краљевске академије, председника владе Љубе Давидовића и Бранислава Нушића положили су животе у ратовима и поделили судбину народа.

Насупрот томе, Девић тврди да синови истакнутих комунистичких функционера — помињући Дражу Марковића, Марка Никезића, Александра Ранковића и Милована Ђиласа — деведесетих година нису узели оружје ни ради одбране Југославије, ни ради одбране српског народа којем су припадали.

Као снажан симбол тог преображаја, говорио је о српском волу. У Првом светском рату во је био део коморе, снабдевања и опстанка војске, па је један страни посланик, како је навео, предлагао да се подигне споменик српском сељаку и српском волу. После 1945. појављују се „јагњеће бригаде“, а затим пракса печења волова на политичким скуповима.

За Девића је та промена дубоко симболична. Животиња која је некада представљала економску сигурност једне породице — орање, млеко, храну и имовину — претворена је у декор политичког вашара. Он је посебно критиковао слике масовног преједања на скуповима организованим у време великих постова и пред хришћанске празнике. У том призору види удаљавање од уздржања, мере и достојанства предака који су пре више од једног века пробијали Солунски фронт.

„Наши преци се нису борили за овакву Србију“, поручује Девић. По његовим речима, савремени Срби можда тренутно нису достојни њихове жртве, али управо зато имају обавезу да се за такво достојанство поново изборе.

Историјски образац	Девићева оцена	Порука за данашњу Србију
Елита Краљевине Србије	Значајан део елите делио је ратну жртву народа	Власт мора да дели ризик и судбину грађана
Комунистичка номенклатура	Створена је привилегована каста одвојена од народа	Непрекинуто наслеђе привилегија мора се преиспитати
„Српски во“ и сељачка економија	Симбол рада, опстанка и војничке логистике	Поштовати производњу, жртву и меру
Режимски вашари	Естрадизација, преједање и политички спектакл	Политику вратити институцијама и одговорности
Данашња кадровска политика	Функције често надмашују знање и моралну припрему носилаца	Обновити стручност, одговорност и јавну контролу

Где је нестала „питома Шумадија“

Девић се позвао на појам „питомине“, који је у српском националном карактеру препознавао Јован Цвијић, а о којем је писао и професор Саша Марковић. Питомина је, по њему, супротност напраситости, шовинизму и слици Срба као народа којем је рат природно стање.

Навео је и запажање Милорада Екмечића да у српском језику има мање израза за рат, оружје и ратничке појаве него у језицима неких суседних народа. Тај језички траг, према Девићу, говори да српска традиција није сводива на милитаризам.

Говорећи из Смедеревске Паланке, у коју се са супругом и децом вратио после живота у Београду, Девић је оценио да је државотворна улога Шумадије потиснута. Као тачке историјског прекида навео је 1918, 1945. и 1990. годину.

Истовремено је нагласио да је српска нација полицентрична и да су различити крајеви дали легитиман допринос њеној култури. Ипак, сматра да је од деведесетих година у српском национализму доминирао „динарски елемент“ — лидери пореклом из Херцеговине, Црне Горе и крајишких области — који је у јавни простор унео појачану реторику и снажан емотивни набој. Као политичке примере навео је Вука Драшковића, Војислава Шешеља и њихове наследнике.

Девић не пориче легитимност тог наслеђа, али тражи обнову шумадијске мере: мање напраситости, више смирености, институционалног рада и дугорочног државотворства.

Србији не треба нови грађански сукоб

Једна од најозбиљнијих порука интервјуа односи се на опасност од унутрашњег сукоба. Девић каже да власт сноси највећу одговорност за подизање политичке температуре, радикализацију језика и физичко насиље. Подсетио је на полицијско пребијање грађана у Ваљеву, Нишу и Београду, оценивши да је „крв већ пала“ и да се мора учинити све да сукоб Срба против Срба не постане нова национална трагедија.

Као историчар који се бавио националним помирењем и наслеђем Другог светског рата, Девић упозорава на 1941. годину: окупатор је био у земљи, а Срби су истовремено водили међусобни рат. Његов став је да после политичке промене мора постојати јасна одговорност оних који су кршили законе и радили против државних интереса, али без освете, колективне кривице и грађанског рата.

У том контексту говорио је и о пројекту „Рио Тинта“. Подручја западне Србије на којима је, како је навео, планиран рударски комплекс јесу и места на којима су аустроугарске и немачке окупационе снаге 1914. и 1941. починиле злочине над цивилима. Поменуо је Цикоте и Корениту, као и страдање деце у јесен 1941. За Девића, отпор пројекту и спречавање унутрашњег насиља морају ићи заједно: одбрана земље не сме постати повод за нову поделу и крвопролиће међу Србима.

Држава није партија, а институције не смеју бити плен

Златановић је отворио питање институционалног вакуума уочи избора: распуштене скупштине, владе у техничком мандату и концентрације више функција у рукама председнице парламента. Девић је на то одговорио упозорењем да држава и партија нису исто и да национална безбедност не сме зависити од страначке рачунице.

Као могући ризик навео је нову акцију албанских сепаратистичких структура против Срба на северу Косова и Метохије — саставног дела Србије који је тренутно под контролом приштинских институција и међународних снага — или притиске на југ централне Србије. У таквој ситуацији, сматра он, страначке разлике морају бити подређене одбрани државе и народа.

Ипак, Девић поставља питање поверења: ко би се одазвао позиву на одбрану земље ако су на врху система људи које грађани не доживљавају као носиоце националне жртве и личног примера? Он је упоредио политичаре из времена Првог светског рата, чији су синови били у рововима, са данашњим функционерима које види као идеолошки променљиве и везане за међународне финансијске и невладине структуре.

Према Девићевој оцени, режим је током петнаестак година имао историјску шансу, али је оставио Србију задуженијом, са делом изграђене инфраструктуре и бројним „Потемкиновим селима“. То је упоредио са домаћином који стално позајмљује, поправи кров или сагради шталу, а породици остави огроман дуг зеленашима. Такав човек, поручује, не може се назвати добрим домаћином само зато што је нешто физички изградио.

Вучић је симбол режима, али није једини одговоран

Девић очекује одлазак Александра Вучића са власти, али упозорава да персонализација проблема носи замку. Када се сва кривица усмери на Вучића, каже он, онда се аболирају Ивица Дачић, Социјалистичка партија Србије и бројни напредњачки функционери који су учествовали у истом систему.

Он посебно упозорава на могућу промену политичких „дресова“. Људи који су данас део власти могли би после промене односа снага да се представе као реформатори и пређу на страну нове већине. Зато смена једног човека не сме бити крај процеса, већ почетак дубљег преуређења институција и утврђивања појединачне одговорности.

После пада режима, сматра Девић, Србију не чека аутоматски живот „мале Швајцарске“. Тада почиње нова и можда још тежа борба: како да се у новој власти позиционирају суверенистичке снаге и како да се одбране витални национални интереси. Као упозорење наводи црногорско искуство, у којем је пад дугогодишње власти отворио сложену борбу унутар некадашњег опозиционог блока.

Два паралелна проблема: страни центри моћи и приватизоване службе

Девић види два обрасца који разарају политички живот Србије. Први је део прозападне сцене који се, према њему, превише ослања на западне политичке, корпоративне и финансијске центре, до те мере да одустаје и од сопствених идеолошких начела. Као најважнији пример навео је Косово и Метохију: тврди да су поједине формално либералне странке отписале део државне територије и српски народ у покрајини, а да истовремено нису понудиле озбиљан модел сарадње Албанцима као грађанима Србије.

Други проблем види на суверенистичкој сцени, чији се део ослања на безбедносне структуре како би дошао на власт или на њој опстао. Он те структуре намерно не назива „службама“, јер би служба, по његовим речима, требало да служи држави и народу. Уместо тога, тврди да су их појединци приватизовали и користили за заштиту личних и политичких интереса.

И једно и друго — зависност од страних центара и зависност од приватизованих безбедносних мрежа — Девић описује као политички паразитизам који разара и левицу и десницу. Његов циљ је стварање аутентичне суверенистичке снаге која ће бранити државну независност, али и аутентичне либерално-грађанске снаге која ће доследно бранити људска права, без спољног туторства.

Отворити досијее УДБЕ и прекинути култ страха

Један од првих корака, по Девићу, мора бити отварање досијеа ОЗНЕ, УДБЕ, Државне безбедности и њихових наследника, нарочито за период од 1944/45. до почетка педесетих година. Он наводи да је Безбедносно-информативна агенција део грађе предала Архиву Србије пре готово две деценије, али да персонални досијеи и даље нису доступни јавности и истраживачима.

Србија је, према његовим речима, међу последњим земљама бивше Југославије и источног блока које нису системски отвориле такву документацију. Отварање архива, сматра он, променило би јавну слику прошлости: део људи проглашених „народним непријатељима“ могао би се показати као родољубив, док би део слављених „народних хероја“ био суочен са доказима о репресији.

Девић службе повезује са послератним ликвидацијама, трговином националним интересима, нерешеним случајевима несталих беба, шверцом и увођењем наркотика, као и са убиствима политичких емиграната. Поменуо је убиство Драгише Кашиковића и малолетне Иванке Милошевић у Чикагу 1977. године. То су озбиљне историјске и политичке тврдње које у интервјуу износи Девић; њихово потпуно расветљавање захтева приступ архивама, документацији и судским поступцима.

Он не позива на остракизам, већ на јавну проверу улога. Пита ко је радио за службе, ко им и данас одлази „на поклоњење“ и ко своју позицију у јавном животу дугује тим везама. По њему, српски национализам не сме бити „удбашки национализам“, као што ни грађанска политика не сме бити диригована из Брисела или било ког другог иностраног центра.

Нови историјски наратив: национално и демократско заједно

Девић сматра да је Србији потребан нови историјски наратив који ће нацију идентитетски усправити. Тај наратив не треба да буде митска конструкција, већ државна политика заснована на најбољим искуствима српске историје.

Као могућа упоришта наводи парламентарну демократију Краљевине Србије с почетка 20. века и раздобље 1912–1918, које види као време јунаштва, жртве и државне мобилизације. Таква политика, по њему, могла би да створи образац за националну катарзу и обнову самопоуздања.

Као пример колективног подизања навео је победу Западне Немачке над Мађарском на Светском првенству у фудбалу 1954. године. По његовој интерпретацији, тај спортски преокрет постао је психолошки симбол ширег немачког опоравка. Србија, сматра он, такође може пронаћи тачку око које ће повратити вољу, самопоуздање и осећај заједничког циља.

Његова формула српског национализма гласи: светосавско, национално и демократско. Национализам, наглашава, мора бити инклузиван, етички и везан за хришћанску меру. Подсетио је на речи патријарха Павла да Србији не треба држава створена на злочину. Национална политика која се претвори у шовинизам, додаје Девић, постаје само фасада иза које се лако тргује стварним националним интересима.

Он је оштро критиковао ратнохушкачку реторику Војислава Шешеља и њених политичких наследника, као и бивше припаднике служби који се, после пораза и нерасветљене одговорности из деведесетих, појављују као угледни телевизијски аналитичари. Поименце је поменуо Божу Спасића и Љубана Карана, доводећи у питање начин на који су њихове раније улоге представљене јавности.

Зашто се Девић укључио у изборну кампању

Девић каже да себе не доживљава као интелектуалца у класичном смислу. Велики интелектуалци, по њему, морали би да имају широко образовање, познавање језика, широка интересовања и способност да помире космополитско и национално. Таквих људи данас је, сматра, веома мало и у Србији и у суседним земљама.

Ипак, онај ко тежи интелектуалном позиву мора бити морално и друштвено ангажован. То не мора увек значити партијску политику: ангажман може постојати у црквеном одбору, савету станара, савету родитеља, локалној иницијативи, школи или стручној установи.

Девић каже да више поштује локалног наставника који конкретно помаже заједници, чак и ако се политички с њим не слаже, него „запенушеног националисту“ који свима налази мане, ништа не предузима и читав живот чека идеалног вођу — новог Карађорђа кога, чак и када би се појавио, не би препознао.

Свој улазак у кампању описује као напуштање личног комфора. Не ужива у кампањама, не сматра себе политичарем и признаје да нема вештину избегавања питања и политичке мимикрије. Може, каже, само да одговара искрено и директно.

Одлука је у великој мери повезана и са очинством. Док је живео у „балону“ архива, научног рада и професионалних обавеза, није у пуној мери осећао стање здравства и државних служби. После рођења деце, сусрет са системом постао је непосредан. Сетио се речи свог оца са краја деведесетих — „само да вама буде боље“ — и схватио да, четврт века касније, и сам изговара исту наду.

„Ако ме деца једног дана питају шта сам радио док се држава продавала на добош, желим да могу да кажем да нисам ћутао“, суштина је његовог одговора. Чак и ако погреши, жели да буде човек који је покушао, а не посматрач који је сачувао лични мир.

Суверена Србија, Косово и Метохија, Русија и европске вредности

Девић је своје политичке вредности набројао јасно: што суверенија Србија, борба за Косово и Метохију као територију, народ и средишњу идеју српског идентитета, ближи односи са Руском Федерацијом, прихватање европских — али не и, како каже, „евроунијатских“ — вредности, помирење националног и демократског, православни културни оквир, децентрализација и јачање институција.

По њему, Косово и Метохија није само питање административне територије. То је и питање косовске идеје, епске и етичке вертикале која се преноси деци. Истовремено, Србија се налази на раскршћу Истока и Запада и не треба да одбацује европску културу којој делимично припада.

Подсетио је да су у време Првог српског устанка, усред рата, постављани темељи образовних и државних институција. Слобода без институција није довољна: Карађорђева побуна, Народна скупштина, уставност под кнезом Милошем и развој Универзитета били су различити кораци истог државотворног процеса.

Управо га је тај спој, каже, определио за „Аутентичну десницу“. Важно му је да листа има јасне ставове о суверенитету и идентитету, као и да са њеним носиоцем може да се дописује ћирилицом. То није фолклорна ситница, него знак односа према културном континуитету.

Идентитетске теме нису вишак изборне кампање

Највећим успехом глобалистичке политике Девић сматра то што је део српских националиста прихватио тезу да теме Косова и Метохије, Сребренице, Русије и ћирилице треба привремено склонити како се не би реметило предизборно јединство.

Он ту логику одбацује. Ако се о тим питањима увек ћути „само сада“, онда она никада неће доћи на ред. Као морални пример наводи рањавање српске деце код Штрпца док су ишла по бадњак и трагедију у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду. Свако рањено или убијено српско дете, каже, једнака је трагедија; различита емотивна реакција на њихово страдање открива друштвено лицемерје.

Избори 2026, по Девићу, нису последњи избори на којима се заувек решава судбина народа. Политика мора гледати према 2030, па и 2060. години. Зато резултат од два, пет или једанаест одсто није једино мерило. Важно је да остане „семе“ принципа из којег може да израсте дугорочна национална политика.

Студентски покрет је пробудио генерацију, али власт тражи структуру

Девић признаје студентском покрету велику, можда и историјску улогу у буђењу нове генерације и уношењу нове енергије у политички живот. Ипак, противи се некритичкој апологетици било ког покрета.

Не верује у трајне организације без лидера. Ако формални лидер није видљив, каже, остаје питање да ли постоји иза паравана или у неформалном центру моћи. За њега су политичке странке, уз све мане, један од гараната демократије јер имају видљиву структуру, адресу, органе одлучивања и људе којима се могу упутити питања, захтеви и критике.

Као пример наводи сајт Новог ДСС-а: грађанин може да види хијерархију организације, без обзира на то да ли му се њени чланови допадају. Код студентског покрета, тврди, таква одговорност није довољно јасна.

У европским земљама, додаје, антисистемске промене често долазе кроз странке или покрете са јасном политичком структуром. Поменуо је Алтернативу за Немачку и покрет Петера Мађара у Мађарској. Његов закључак је да спонтана енергија може покренути промену, али да су за дугорочно демократско управљање неопходни одговорност, хијерархија и институционални механизми.

Техничка влада са студентском листом — али без новог једноумља

Говорећи о постизборном расплету, Девић је изнео један од најконкретнијих ставова у интервјуу. Ако студентска листа освоји највише мандата, „Аутентична десница“ би, према његовом личном мишљењу, требало да је подржи у формирању временски ограничене техничке владе.

Та подршка не би требало да буде уцена нити средство за рушење нове власти, већ демократски коректив — пре свега у питањима суверенитета, Косова и Метохије, идентитета, институција и односа према страним центрима моћи. Девић студентској листи жели највећи број мандата, али не верује да ће она после једних избора аутоматски постати потпуно самосталан и довољно искусан политички фактор.

Упозорава да политичка моћ не сме студентски покрет да опије онако како је, по његовој оцени, опила СНС када је освајао 55 или 60 одсто гласова. „У победи се не горди, у поразу не очајавај“, подсетио је на савет проте Матеје Ненадовића.

Као позитиван део црногорског модела навео је улогу Дритана Абазовића у рушењу дугогодишњег система Мила Ђукановића. Абазовић није припадао литијском покрету, али је, према Девићу, добио равноправан третман и простор за аутономно политичко деловање у заједничкој борби за ослобађање институција.

Девић сматра да у Србији тренутно нема исте мере коректности. Каже да гласни део присталица студентске листе свакодневно оптужује друге опозиционе учеснике, па се свако ко не прихвата један политички строј проглашава „ћацијем“, режимским човеком или сарадником УДБЕ. Истовремено, примећује да су неки бивши сарадници СНС-а постали прихватљиви чим су у последњем тренутку подржали студенте.

Зато позива студентску листу да се јавно огради од такве реторике и заштити право других опозиционих организација на самосталан наступ. Партнерство после избора могуће је само ако постоје фер однос, узајамно поштовање и прихватање политичког плурализма.

Питање после 25. октобра	Девићев став	Улога „Аутентичне деснице“
Смена садашњег режима	Не сводити одговорност само на Вучића	Тражити институционалну и појединачну одговорност
Највише мандата студентској листи	Подржати резултат ако га оствари	Омогућити ограничену техничку владу
Идентитетска питања	Не смеју бити потиснута	Бити парламентарни коректив
Однос према другим опозиционим листама	Одбацити етикетирање и једноумље	Сарадња без уцена и политичког саплитања
Безбедносне структуре	Отворити досијее и спречити приватизацију служби	Инсистирати на цивилној и законској контроли
Дугорочни циљ	Суверена, демократска и институционално јака Србија	Укрупњавање здраве националне сцене

Десница мора да се укрупни и одбаци режимске имитације

Девић није члан Новог ДСС-а нити је монархиста. На листи наступа као нестраначки кандидат јер сматра да је на условно десном делу сцене неопходно укрупњавање и „саборност“.

Према његовој оцени, режиму одговара радикална левица као противник јер се пред њом лако представља као заштитник српства. Истовремено, безбедносне структуре су, тврди он, годинама компромитовале, делиле и гасиле националне организације, због чега је „књига пала на једно слово“ — листу „Аутентична десница“.

Он додаје да ознаке „лево“ и „десно“ нису довољне. Иако се сматра човеком конзервативних и националних ставова, у областима здравства, просвете и социјалне правде има ставове који би се традиционално сматрали левим. Подсетио је да потиче из радничке породице и да су му родитељи, баба и деда били фабрички радници.

За Девића, здрава десница није шовинистичка, тајносервисна ни олигархијска. Она мора истовремено да брани национални идентитет, социјалну правду, јавно образовање, здравство, институције и политичке слободе.

Технолошки напредак није увек и друштвени напредак

У завршном делу разговора Девић се осврнуо и на вештачку интелигенцију, роботику и идеју „технофеудализма“. Признао је да су некадашње футуристичке слике, попут света приказаног у филму „Терминатор“, донедавно деловале удаљено, али да нагли развој роботике и замена људи у појединим пословима и управним структурама сада изазивају оправдану нелагоду.

Његов конзервативни став је да технолошки модерније решење није аутоматски и боље за друштво. Србија се често налази на зачељу глобалних промена, што понекад доноси заостајање, али понекад и привремену заштиту од друштвених експеримената чије последице још нису сагледане.

У том делу интервјуа изнео је и критички став према ширењу права ЛГБТ особа, нарочито према усвајању деце од стране истополних парова. Позитивно оцењује то што су такве промене у већем делу Србије мање прихваћене него у западним земљама. Тај став образлаже православним и конзервативним вредносним оквиром који заступа.

„Нисам политичар — говорим о ономе што најбоље знам“

На крају интервјуа Девић је рекао да је ово његов први јавни наступ у којем је целовитије представио политичку платформу и сопствено политичко ангажовање. Извинио се ако је понекад био опширан или ако је гледаоцима понудио превише историјских података, али је нагласио да не жели да глуми професионалног политичара.

Његова порука је да свако треба највише да говори из области у којој има знање и искуство. Историчар може да понуди дуго трајање, поређење и упозорење; политички занат у ужем смислу треба препустити онима који га боље познају. Али стручност, закључује, не сме бити изговор за ћутање у историјском тренутку.

За Девића избори 25. октобра зато нису само утакмица процената. Они су једна станица у дугој борби да се прекину негативна селекција, вашаризација политике, приватизација служби и зависност од спољних центара; да се спречи нови унутрашњи сукоб; да се отвори прошлост; и да се национално, демократско и социјално поново споје у једну државотворну идеју.

Извор: Србин.инфо / Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић