Прочитај ми чланакДок је глобална пажња била закована за наглу ескалацију на Блиском истоку и потезе Вашингтона и Тел Авива према Ирану, Москва је, готово неприметно, повукла потезе на другој страни света.
Управо у том вакууму, Русија је учврстила односе са Мадагаскаром и отворила простор за ширење утицаја на афричком континенту – што представља кључну тезу ове приче и није остало на нивоу симболике.
На први поглед, догађај у касарнама недалеко од главног аеродрома Мадагаскара деловао је као још једна протоколарна церемонија. Међутим, долазак борбених хеликоптера, камиона и чак пошиљки пиринча из Русије добио је много шири контекст.
Пуковник Микаел Рандрианирина, који је преузео власт након октобарског преврата, није крио захвалност. У обраћању је директно поменуо Владимира Путина, назвавши га “братом” и нагласивши да ова помоћ означава обнову и јачање дугогодишњих веза између Мадагаскара и Русије.
Тај тренутак прошао је готово незапажено ван острва. Ипак, тајминг је био готово симболичан – само дан пре удара САД и Израела на Иран. Док су западне силе биле фокусиране на Блиски исток, Кремљ је добио простор за маневар.
Аналитичари попут Шона Датија из компаније Цонтрол Рискс указују да Русија можда није утицала на развој догађаја у Ирану, али свакако користи тренутак када пажња Запада слаби.
Мадагаскар, острвска држава са око 30 милиона становника, није тек још једна тачка на мапи. Његов значај је вишеслојан. Лука Туамасина налази се уз кључну поморску руту кроз Индијски океан, у близини гасом богатог Мозамбика.
Кроз тај правац пролази готово трећина светске нафте. На северу острва, напуштена поморска база Анциранана, некада позната као Диего Суарез, чека потенцијалну обнову. У тренутку када су глобални транспортни токови под притиском, вредност Мозамбичког мореуза додатно расте.
Промена власти отворила је врата. Након народних протеста изазваних несташицама воде и струје, председник Андри Радзуелина побегао је француским војним авионом. Нова администрација, предвођена Рандрианирином, брзо је успоставила контакте са Москвом.
У првој фази, Русија је послала 40 војника и сандуке са наоружањем ради обезбеђења новог лидера. Убрзо су стигли и представници Промсвјазбанке, кључне институције за руску одбрамбену индустрију, како би подстакли трговинску сарадњу.
У фебруару је уследио симболички, али политички снажан потез. Рандрианирина је прекинуо вишедеценијску праксу и уместо Француске, бивше колонијалне силе и главног трговинског партнера, прво отпутовао у Москву. На састанку са Путином, руски председник је нагласио да Мадагаскар види као важног партнера у Африци и указао на “добре перспективе” за даљи развој односа.
У међувремену, војна сарадња је додатно продубљена. На острво су стигле нове пошиљке – оклопна возила, лако наоружање, муниција и униформе. Планирана је и обука високих официра, како у Мадагаскару, тако и у Русији. Паралелно с тим, појавила се и нова политичка странка отворено наклоњена Москви, повезана са организацијом “Пријатељи Русије”, која заговара приближавање групи БРИКС.
Овакав развој догађаја није прошао без реакција. Западни дипломати упозоравају да Мадагаскар постаје део шире геостратешке слагалице која повезује Африку са индо-пацифичким регионом. У интерним белешкама, које су доспеле до медија, наводи се да Русија користи транзициони период како би учврстила своју позицију.
Иза свега стоји и шира историјска матрица. Још у време Хладног рата, Совјетски Савез је подржавао деколонизацију и образовао афричке елите. Данас, Русија користи комбинацију меке моћи – религије, рибарства, извоза житарица – али и тврдих инструмената попут војне помоћи.
У неким случајевима, као у Централноафричкој Републици, та сарадња отворила је врата приступу рудним богатствима попут дијаманата и злата.
Мадагаскар је посебно занимљив због својих ресурса. Четврти је произвођач кобалта на свету и други по производњи графита, кључних за батерије и индустрију. Такође заузима осмо место по резервама ретких земних елемената. Није изненађење што су руске и катарске компаније показале интересовање за енергетски сектор, укључујући истраживање нафте и гаса.
Политичка сцена на острву остаје нестабилна. Недавни покушај атентата на Рандрианирину, у који је, према тврдњама тужилаштва, умешан чак и један војни пуковник, додатно је нагласио крхкост система.
Како примећује Тијери Виркулон из Француског института за међународне односе, нова власт тражи сигурносне гаранције и спремна је на договор – безбедност у замену за политичку подршку.
Истовремено, Мадагаскар покушава да води такозвану “мултивекторску” политику. Након сусрета са Путином, Рандрианирина је посетио и Емануела Макрона. Циљ је јасан – балансирање између нових и старих партнера. Ипак, притисак Француске и Европске уније да се обнови демократски поредак остаје снажан.
У том контексту, Русија се појављује као алтернатива. Не располаже ресурсима попут Кине или ЕУ, али нуди оно што је у оваквим ситуацијама често пресудно – војну подршку и политичко залеђе. Како каже Шон Дати, ако Москва пружи заштиту, европски утицај више неће бити апсолутан.
Све то се одвија док глобално тржиште енергије пролази кроз турбуленције, а интересовање за течни природни гас расте. Према извештају Центра за афричке студије из јула 2025, Јужноафричка Република се посматра као потенцијално тржиште, са рутама које воде управо кроз Мозамбички мореуз.
На крају, слика остаје отворена. Мадагаскар покушава да извуче максимум из нове геополитичке игре, Русија користи тренутак да прошири утицај, а Запад тек почиње да региструје шта се дешава. Питање које остаје да виси у ваздуху јесте колико ће овај баланс потрајати – и ко ће на крају заиста контролисати правце који повезују ресурсе, енергију и моћ.
