Прочитај ми чланакЕвропске престонице последњих дана делују као место где се истовремено гледа у два сата. Један мери политичку вољу, други показује хладну реалност зависности од савезника преко Атлантика.
Тако барем ситуацију описује британски The Economist, у анализи која се бави намером Доналда Трампа да по сваку цену дође до Гренланда и последицама које би такав потез могао да остави по цео северноатлантски савез.
Европски лидери, како се оцењује, нашли су се између чекића и наковња. С једне стране постоји потреба да се одговори на притисак и покаже отпор идеји да САД преузму аутономну територију Данске.
С друге стране, ту је чињеница да НАТО у великој мери и даље почива на америчкој политичкој и војној снази. Ипак, чак и у таквом распореду снага, Европа, како се наводи, располаже одређеним полугама притиска.
Доналд Трамп, према тој логици, ризикује да добије острво, али да изгуби цео континент.
Америчка амбиција да се Гренланд “добије” по сваку цену отворила је могућност озбиљног потреса унутар НАТО-а. Председник САД је, видно изнервиран противљењем европских савезника његовим плановима да преузме ову територију, 17. јануара запретио увођењем царина од десет одсто за осам европских држава. Реч је о земљама које су само два дана раније послале своје снаге на Гренланд. Европски лидери су брзо поручили да их такве претње неће застрашити.
У једном конфузном и неповезаном обраћању на друштвеним мрежама, Трамп је оптужио савезнике да су створили, како је навео, “веома опасну ситуацију за безбедност и опстанак планете”. Уз то је додао да би поменута царинска стопа могла да порасте на 25 одсто већ у јуну и да ће остати на снази “док се не постигне договор о куповини Гренланда”.
Преговори америчких и данских званичника, вођени прошле седмице, завршени су без икаквог договора. У међувремену, хиљаде становника Гренланда и Данске изашло је на улице како би јасно поручили да та територија “није на продају”.
Европски политички врх је оштро осудио претње новим царинама. Председник Француске Емануел Макрон изјавио је да ни застрашивање ни притисци неће имати ефекта, “ни када је реч о Украјини, ни када је реч о Гренланду”.
Шведски премијер Улф Кристерсон био је подједнако јасан, поручивши да се његова земља неће повиновати уцени. Британски премијер, сер Кир Стармер, оценио је америчке царинске претње као “у основи погрешне”. Лидери Европске уније најавили су разговоре и одговор који ће, како кажу, бити примерен ситуацији.
Улог за НАТО никада није био већи. Премијерка Данске Мете Фредериксен изјавила је 5. јануара да би сценарио у којем би САД извеле војни удар против друге чланице Алијансе значио крај саме организације и система безбедности који постоји још од завршетка Другог светског рата.
Историја, додуше, памти и раније сукобе унутар НАТО-а. Од педесетих до седамдесетих година прошлог века Велика Британија и Исланд водили су такозване “бакаларске ратове”, а 1975. исландски бродови су чак и отварали ватру. Годину дана раније Турска је ушла на Кипар, што је довело до директног сукоба са кипарским Грцима уз подршку грчких снага.
Грчка је тада, у знак протеста, напустила обједињену војну команду НАТО-а на шест година. Касније, 1996, грчки ловац је оборио турски војни авион изнад Егејског мора, а 2020. турски ратни брод је усмерио радар за управљање ватром ка француској фрегати у Средоземљу, у јеку напетости повезаних са грађанским ратом у Либији.
Ипак, сви ти инциденти прошли су без дугорочних последица. Претње повезане са Гренландом, како се оцењује, далеко су озбиљније јер су Сједињене Државе и даље темељ НАТО-а. Већ деценијама се на месту врховног команданта савезничких снага у Европи налази амерички генерал.
Планови европске одбране, укључујући и Гренланд, које је разрадио последњи командант Крис Каволи, подразумевају дубоко америчко учешће. Амерички официри заузимају кључне позиције у свим командама, а без америчке авијације и обавештајних капацитета НАТО би много теже и скупље одговарао на притиске из Русије.
Уколико би Америка преузела Гренланд, било правним путем или употребом силе, настали би озбиљни потреси који би додатно пољуљали европско поверење у члан 5 о узајамној одбрани. Трамп је и раније доводио у питање тај члан. Поверење је, према оцени аналитичара, већ крхко. Ако је спреман да “распарча” једну европску земљу, поставља се питање зашто би притекао у помоћ другој која се суочава са притиском из Русије.
Чак и ако у Нуку не дође до уличних сукоба, шок због мирног припајања оставио би дубок и, по свему судећи, трајан траг. Џули Смит, изасланица Џоа Бајдена при НАТО-у, поставља питање како би Алијанса могла да настави принципијелно деловање према Русији ако њен најмоћнији члан доводи у питање територијални суверенитет сопственог савезника.
У таквом сценарију, европске владе би морале да донесу тешке одлуке. Једни би тврдили да је Гренланд премала и превише удаљена територија да би се због ње нарушавале чврсте трансатлантске везе. Други би упозоравали да би раскол могао да охрабри Русију да тестира европску одбрану, ако не и да крене у отворенији сукоб.
Постоји и трећа опција – озбиљан одговор. Европске земље могле би да посегну за економским мерама, комбинацијом санкција и царина. Европска унија је раније “прогутала” Трампове царине, делом и због зависности од америчке војне моћи.
Међутим, нове претње мењају рачуницу. После Трамповог иступа на друштвеним мрежама, високи званичници Европског парламента сугерисали су да трговински споразум САД и ЕУ, постигнут у августу прошле године, можда неће опстати.
Помиње се и могућност оштријег приступа према америчким технолошким компанијама, али то би морало да иде руку под руку са хитним повећањем издвајања за одбрану. Нова трговинска конфронтација озбиљно би оптеретила буџете.
Једно од најосетљивијих питања било би и шта даље са америчким снагама и базама у Европи. Многе државе желе да оне остану гарант безбедности, нарочито када је реч о арктичким авантурама. Друге би у томе могле да виде прилику да се тих база ослободе и тиме добију додатни притисак на Вашингтон.
Без приступа европским базама, укључујући велики центар у немачком Рамштајну, САД би имале знатно мање простора за демонстрацију моћи у Африци и на Блиском истоку. Заплена венецуеланског нафтног танкера 7. јануара била је могућа захваљујући британским аеродромима и базама, уз одређену, али непрецизирану подршку Данске.
Чак и способност Америке да прати и сузбија претње у Арктику – што се често наводи као разлог интересовања за Гренланд – зависи од сарадње са Гренландом, Исландом, Великом Британијом, Норвешком и другим савезницима у НАТО-у.
Нагли раскид имао би озбиљне последице и по Велику Британију, нарочито у области радио-обавештајних капацитета, нуклеарног одвраћања и подморничких снага. Ваздухопловства бројних европских земаља не би могла у потпуности да користе своје савремене авионе Ф-35 без америчких комуникационих система, података за навођење циљева и муниције. Све то би их вероватно гурнуло ка опрезнијем курсу.
Европски лидери се тако поново налазе између чекића и наковња. С једне стране стоји притисак јавности – чак 62 одсто Немаца, према анкетама, захтева да се Данској пружи помоћ у сукобу са Америком.
С друге стране је тврда реалност зависности. НАТО је превише сложен да би се угасио преко ноћи. Како каже Џули Смит, последице по Алијансу неће бити тренутне и вероватно неће бити великих објава о њеном формалном крају. У том свету, НАТО би наставио да функционише, али без оног основног поверења које га је носило од оснивања пре 75 година. А шта се дешава са савезом када поверење нестане – то је питање које тек долази на ред.
