Pročitaj mi članakJedini realni „manevar“ Aleksandra Vučića u vezi sa prodajom NIS-a jeste nacionalizacija i to bi uskoro moglo da bude i javno saopšteno.
Iako se zvanično govori o pregovorima sa mađarskim MOL-om i ponudi od 2,2 milijarde evra koju je Rusija odbila, vlast se sprema za radikalni potez – preuzimanje kontrole nad Naftnom industrijom Srbije. Ova mera predstavljaće težak udarac prijateljskim odnosima sa Rusijom, ali će istovremeno biti pokušaj Aleksandra Vučića da kupi naklonost Zapada i obezbedi dalju podršku za svoju sve autoritarniju vlast.
Forbes eksplicitno navodi da Srbija nema značajan uticaj na pregovore između Gasprom Neft i MOL-a, a da je rok koji je postavio američki OFAC (22. maj 2026) sve bliži. U takvim okolnostima, nacionalizacija se pominje kao jedino rešenje kojim bi država obezbedila energetsku sigurnost i sprečila kolaps rafinerije u Pančevu. Međutim, ovaj potez nosi velike političke rizike – pre svega narušavanje odnosa sa Moskvom.
Sa druge strane, nacionalizacija bi mogla da otvori vrata za veću saradnju sa Zapadom. U uslovima sankcija i pritiska SAD i EU, Vučićev „preokret“ bi bio jasan signal da je spreman da žrtvuje ruske interese u zamenu za toleranciju prema daljoj diktaturi i represiji nad građanima Srbije.
Ovakva kalkulacija već se nazire u pozadini: umesto da brani ruske interese, vlast će se predstaviti kao „žrtva okolnosti“ koja je prinuđena da deluje u interesu nacionalne bezbednosti.
Vučićeva propaganda već priprema teren za svoje proruski nastrojene glasače. Očekuje se da će im se objašnjavati kako „Srbija nije imala drugog izbora“, da je „najviše ispoštovala Rusiju“ ponudom od 2,2 milijarde evra i da „ne bismo preživeli“ bez ovog koraka.
Na taj način će se pokušati da se nacionalizacija prikaže kao patriotski čin, a ne kao izdaja tradicionalnog saveznika.
Još jedna važna posledica ovog manevra jeste gotovo neizbežno odlaganje izbora. Nacionalizacija je izuzetno nepopularna mera među delom biračkog tela, a sprovođenje takvog poteza uoči izborne kampanje nosilo bi veliki rizik po SNS. Zato se u vrhovima vlasti već razmatra scenario u kojem će se izbori „pomeriti“ kako bi se neprijatna odluka sprovela bez direktne veze sa glasačkom voljom.
Ako se izuzme priča o tome kako osuđeni, anonimni biznismen Ranko Mimović hoće da kupi NIS, Vučić za sada nema „keca u rukavu“ osim nacionalizacije, ali vlast to javno ne priznaje. Umesto toga, šalje poruke o „planovima B i C“ kako bi smirila javnost.
Realnost je, međutim, jasna: Vučić se nalazi pred teškim izborom – ili da rizikuje sukob sa Rusijom i dobije zapadnu podršku za nastavak svoje vlasti, ili da nastavi da odlaže rešenje i dalje ugrožava energetsku stabilnost zemlje.
Javnost ostaje u neizvesnosti, a sledeće nedelje i meseci pokazaće da li će Vučić zaista povući okidač nacionalizacije ili će i dalje pokušavati da balansira između dva tabora.
