Прочитај ми чланакУсвајање предлога измена Закона о Војсци Србије, којим би председник Републике постао формални врховни командант са директном надлежношћу над Војском, отворило је озбиљне полемике међу стручњацима. Они оцењују да власт овим потезом не само да јача политичку контролу над војском, већ истовремено нуди и побољшање социјалног положаја професионалних војника, што, како упозоравају, делује као намерна комбинација којом се обезбеђује лојалност војске режиму у тренутку пада поверења и одлива кадрова.
Виши научни саветник на Институту за филозофију и друштвену теорију Дејан Бурсаћ сматра да је један од мотива за измене Закона о Војсци Србије то што Александар Вучић има све мање поверења у полуге моћи које су му на располагању, упркос томе што је СНС током претходних година у великој мери успео да стави под контролу кључне државне институције.
„Чини се да популарност и рејтинг слабе и да је Александар Вучић све несигурнији у свој захват над тим институцијама па мора да се служи и оваквим актима. Вероватно то има неке везе са Генералштабом“, каже Бурсаћ.
Он додаје да се може претпоставити да је цела ситуација довела и до незадовољства унутар војске. Како и не би, каже, када се некадашња зграда Генералштаба, симбол отпора НАТО-у, претвара у хотел.
„Претпостављам да је то са једне стране и несигурност Александра Вучића али и једна врста поруке војсци где треба да им лежи лојалност. То наравно нема никакве везе ни са законима ове земље ни са добром демократском праксом, нема везе ни са правном државом већ са једним новим степеном заробљавања државе у једном режиму чији крај се већ сада назире“, каже Бурсаћ.
Војни аналитичар Александар Радић мишљења је да председник Вучић жели да има потпуну контролу над Војском али и да има гаранције те контроле, јер како каже, „никад доста оверавања већ овереног“.
„Ми знамо да је стање такво да је војни врх у потпуности везан за режим и душом и телом, и не постоји ту неки простор за анализу тога да ли они имају неки сопствени ауторитет јер га једноставно немају. Они су заузели став да шта се нареди то је тако, јер тако пише у закону. Ако закон каже да начелник Генералштаба односно Војске Србије поступа по наређењима председника Републике они ће тако радити“, наводи Радић.
Он иситиче да кључне измене Закона о Војсци Србије заправо леже у побољшању социјалног положаја професионалних војника и увођења нових уговора, који према његовом мишљењу представљају одређену врсту подмићивања припадника војске.
„Тај механизам је већ испробан на примеру коефицијената на основу којег се обрачунавају плате за припаднике специјалних јединица. Омогућили сте да обични војници, подофицири, официри из јединице војне полиције имају плате које су несразмерно веће у одонсу на било које плате у Војсци Србије или чак и цивилном друштву“, наводи Радић.
Како додаје, овим изменама власт шаље поруку „ми бринемо о вама, ми вам обезбеђујемо социјалне гаранције и плату“, наспрам, како каже, слике која се истовремено ствара о опозицији и такозваним „блокадерима“, а то је да су они против интереса војника.
Радић подсећа да су реформе војски у региону, спроведене пре неколико деценија, пратиле европски модел професионализације, па је и у Србији уведено правило да професионални војник може остати у служби најдуже до 35. године живота, као и у Хрватској, БиХ и Северној Македонији, где се сматрало да војник најтеже физичке задатке обавља док је у пуној психофизичкој снази.
Док су Македонци касније померили границу на 45 година и обезбедили војницима прелазак у цивилни сектор, Србија изменама закона омогућава да професионални војници остану у служби до 53. године, практично до пензије, што је преседан у односу на све остале државе у региону и представља вид социјалне компензације.
Консултант из области геополитике и безбедности Никола Лунић оцењује да предложене измене Закона о Војсци заиста отварају простор за побољшање положаја професионалних припадника Војске, али се тиме уједно потврђује постојање проблема који озбиљно нарушавају оперативне способности система одбране.
„Ипак, сви медијски пројекти и финансијске стимулације нису креирали Војску Србије као пожељног послодавца, већ смо сведоци континуитета одлива стручног кадра и недостатка мотивације потенцијално нових припадника. Основни узрок томе је преливање друштвене кризе на систем одбране и политиканство генерала који уз ауторитативно располагање привилегијама по правилу делегирају сваку одговорност“, објашњава Лунић.
Он упозорава да, иако је прилагођавање законодавства неопходно, са формулацијама у закону мора да се поступа веома опрезно.
Подсећа да постојећи члан 19 Закона о Војсци Србије прецизно уређује начин командовања, јер акти командовања претпостављених’ обухватају наредбе, команде, директиве и одлуке не само председника државе, већ и председника Владе и министра одбране.
„Надлежности Владе Србије, посебно у креирању политике одбране, обезбеђења буџета и реализацији набавки НВО, се не смеју запостављати, а наглашавањем “одлука председника Републике Србије” у изменама Закона се управо то чини. У овом осетљивом друштвеном тренутку, Србији не треба полтронство појединаца који ће наглашавати улогу председника Србије, а запостављати надлежности свих других институција“, каже Лунић.
Некадашњи председник Војног Синдиката Новица Антић сматра да овакве измене закона истовремено представљају комбинацију покушаја поправљања положаја припадника војске и преузимања потпуне контроле над војском.
„Нека решења која се сада уводе синдикат је раније предлагао, али су их тадашњи министри потпуно игнорисали. Данас су приморани да их примене зато што је одлазак кадра из војске толико велики да желе да прихвате било какво решење које ће привући или задржати људе“, каже Антић.
Антић сматра да су међу позитивним решењима управо одредбе које професионалним војницима, подофицирима и официрима до чина потпоручника омогућавају да раде на неодређено време и да се пензионишу са 53 године.
„Међутим, друге одредбе које се односе на прековремени рад и на овлашћења политичара у војном систему су потпуно неприхватљиве. Сада министар одлучује о напредовањима, статусу и положају официра од командира чете навише. То значи да политичари имају потпуну контролу над комплетним током каријере официра, да они одређују распоређивања, постављења и напредовања. Официри ће због тога бити принуђени да ћуте, трпе и раде онако како се допада политичарима, а не у складу са струком“, истиче Антић.
Он оцењује да је закон неуставан јер војску подређује политици и извршној власти, практично легитимишући мобинг у систему одбране. Додаје и да се брисањем дефиниције старешине као војног лица отвара простор да командне дужности обављају и цивили.
„Дакле, ради се о закону који укида професионалне стандарде, уништава војну струку, подређује целу војску политичким актерима и легализује притисак над припадницима војске. То је недопустиво и супротно Уставу, који јасно прописује да војска мора бити политички и страначки неутрална“, закључује Антић.
Влада Србије је 20. новембра усвојила Предлог измена Закона о Војсци Србије којима се предвиђа да председник Србије званично постане врховни командант, а начелник Генералштаба буде обавезан да поступа по његовим одлукама.
Тиме би се променио постојећи систем у којем Војском командују начелник Генералштаба и старешине, у складу са законом и актима командовања. Према предложеној измени члана 19, начелник Генералштаба убудуће би командовао војском “у складу са законом, одлукама председника Републике Србије и актима командовања”, чиме се председник директно уводи у ланац командовања.
У образложењу измена наводи се да је циљ ефикасније функционисање Војске Србије и побољшање положаја професионалних припадника војске, што власт истиче као кључни аргумент за хитно усвајање закона.
Влада тврди да редовна процедура може изазвати “штетне последице по безбедност земље и рад Министарства одбране и Војске Србије”, док стручна јавност оцењује да се социјална побољшања – попут бољих уговора и стабилнијег статуса професионалних војника – користе као параван за јачање политичке контроле над војском у тренутку када систем бележи озбиљан одлив кадра и пад оперативних капацитета.
