Прочитај ми чланакСтаљин је рекао: ако су избори добро организовани, онда они нису ни потребни! Таква логика настала је из безочнг деспотског цинизма. Јосиф Висарионович је био свирепи, али луцидни тиранин, са обиљем мрачног смисла за хумор.
Нисмо далеко од сазнања да су избори у Србији узалудни и да се одржавају само уз магарећу упорност противника црнокапуљашког режима. Недоумица није у томе могу ли они изгубити изборе – јер не могу – него у тражењу излаза из овога, одакле се чини да излаза нема.
Стићи ћемо и дотле, уз претходни увид у пораз од 10:0, резултат који је у мрачном, јефтином монологу, саопштило лице ометено у развоју. Кад и где се тај застој догодио постало је неважно. Али, ако нас тако оштећен створ годинама побеђује и то увек на исти начин, онда смо се већ исписали из историје коју су од нас насилно преузела чудовишта и наказе.
Слушао сам на почетку изборне ноћи наговештаје блиске победе. Која је можда и остварена, али је „победник“ уз помоћ разбојничких одреда, мафијашких обреда, кривотворитеља, укољица, кокошара, уличних лупежа и личне полиције, поново беспризорно отео. Следећи пут ће можда бити другачије.
Следећи пут, наравно, неће бити другачије. Све остаје исто а постаће и много горе док се мафијашком клану не одузму предности државног терора. Одузимање тих предности се не остварује на изборима, јер „победник“ их добија отвореном принудом.
Шта се догађа ако у уморном и скоро мртвом друштву избори не могу да буду регуларни? Дакле, ако кабадахија није у стању и не сме да их изгуби, ни на који начин и ни по коју цену. Такав однос силе и демократије нигде не траје бесконачно. Разрешава се тако што се демократија истим средствима брани од терора. У овим условима побуна се остварује као чин одбране правног поретка и права на живот, јер је српска државна пародија давно изашла из оквира закона. Право је грађана да је врати у те оквире.
Свој монопол на апсолутну моћ, независно од демократске воље која се негира и спутава, поседник личне власти брани тобожњим интересима и силом државе. Сви тирани у историји који су пробали да занемаре неизбежну реакцију на терор, завршили су врло лоше. Ови који још трају, верују у своју изузетност: биће ослобођени своје судбине. Али, то је слабовида заблуда. Чак и ако не могу да изгубе изборе у једном часу ће изгубити власт.
Посао демократског покрета у Србији биће наизглед неостварив: развлашћивање поглавице окруженог преторијанским легијама, како би у Србији избори били изгледни. То више није могуће постићи само демократским путем, јер власник силе све подређује својој вољи средствима принуде. Нема нимало изгледа да ће променити своју нарав.
Сукобе и насиље изазива једино лична држава, очекујући да су грађани и „блокадери“ како их Информер и дахија називају, дужни да без отпора трпе батине. Уверени су да је свирепо насиље из прошле године прошло без већих последица по фирера. Осим што је као робовласник постао сопствени роб. Не сме да хода слободно по Србији, а и у комшилуку су му залупили врата. На изборни дан је наставио са масовним насиљем, уверен да се извукао.
То наравно није тачно, Ваљево, Београд и Нови Сад не заборављају, то је велики капитал за побуну. После упада полиције у просторије опозиционе странке и гестаповске окупације ректората, не може се очекивати бенигни расплет. Не можемо се уздати у наводни страх режима од парламентарних избора. Они спремају сву силу којом располажу за то што следи као нова фарса.
И онда ћемо обележени ломовима и модрицама, сломљених ребара и крвавих глава, рећи да је добро, недостаје само још мало. Следећи пут, кроз четири године сигурно ће бити много боље.
Он спрема затварање преосталих слободних медија, хапшење опозиционих лидера и слободних новинара. Агресивни агитпроп би све противнике власти прогласио за терористе и усташе, а то већ и чини.
Србија ће изгубити будућност ако грађани одустану од своје слободе, масовне побуне и отпора. Укидање великог зла је неминовно и неизбежно, улица је место демократске борбе и пресудне одбране од терора. То су слободни избори, једини који су преостали.
