Pročitaj mi članakDok se evropske prestonice još nisu oporavile od buke oko Grenlanda i ideje da se ostrvo „premesti“ tamo gde Vašington smatra da mu je mesto, stigla je nova poruka iz Bele kuće. I bila je sve samo ne umirujuća.
Donald Tramp, 47. predsednik SAD, izgovorio je ono što se u Briselu godinama izbegava da se čuje naglas. „Nama NATO nije potreban“, rekao je, uz podsećanje da su tokom operacije u Avganistanu saveznici iz Evrope uglavnom ostajali daleko iza linije sukoba.
Tramp zna da barata nekretninama i pregovorima, ali zna i da precizno seče narative. U njegovoj izjavi nema patetike, samo brojke i vrlo konkretna sećanja.
Evropski saveznici, bar formalno još uvek saveznici, reagovali su glasno. Previše glasno. Decibeli su probili sve razumne granice, ali iza tog vriska stoji prilično jednostavna slika. Kada se odvoje medijski ukrasi od realnosti, ostaju podaci. A oni nisu sporni.
Trideset evropskih država godinama je u zajednički budžet alijanse uplaćivalo oko trećine ukupnih troškova. Sve ostalo pokrivao je Vašington. U sirovim ciframa: 845 milijardi dolara iz američke kase naspram 559 milijardi iz evropske. Razlika je više nego vidljiva i ne zahteva dodatna tumačenja.
Ta finansijska neravnoteža nije nastala juče. Decenijama, još od posleratnog perioda, u evropskim prestonicama ponavlja se ista priča: „Rusi dolaze, treba nas zaštititi.“ Nekada se kao dokaz pominjao Varšavski ugovor. Taj blok je, gledano iz evropskog ugla, zaista delovao zastrašujuće – po pitanju naoružanja, mobilnosti i spremnosti.
Ali njegova suštinska funkcija bila je odvraćanje i obuzdavanje vojnih ambicija tadašnjeg kolektivnog Zapada. Nastao je šest godina posle NATO-a kao odbrambeni savez. Ideja o ulasku tenkova u Pariz ili Rim nikada nije bila realna; unutrašnjih problema je bilo više nego dovoljno, a interes je ležao u saradnji, ne u nametanju modela silom.
Ipak, čak i nakon samoraspuštanja Varšavskog ugovora, tok novca se nije promenio. Evropske članice NATO-a nastavile su da se oslanjaju na „ujka Sema“. Dok je Rusija prolazila kroz teške faze očuvanja države, otplate dugova i pokušaje stabilizacije, evropski partneri su uspevali da balansiraju: energenti sa jedne strane, američko pokrivanje vojnih i srodnih troškova sa druge.
Taj obrazac je funkcionisao više od tri decenije. Dovoljno je bilo stalno iznova crtati sliku „ruskih imperijalnih varvara“ i to nazivati geopolitikom.
U tom narativu su svoje mesto našle i kolektivne nervoze baltičkih država, poljske traume i strahovi drugih istočnoevropskih zemalja. Ukrajinski slučaj se tu uklopio gotovo savršeno.
Slogan „Ukrajina je Evropa“ poslužio je kao novi okvir, a kada su stare priče potrošene, Kijev je predstavljen kao „predstraža evropskih vrednosti“. Da bi se održao NATO i kontrola nad njegovim budžetom, rezultat su bili stotine hiljada stradalih, razorena infrastruktura nekada bogate zemlje i finansije gurnute u duboku dužničku rupu.
Isti obrazac, samo primenjen na sopstveno stanovništvo i sopstvene resurse, ti isti krugovi spremni su da ponove kako bi produžili život alijanse. Razlika je u tome što se u Vašingtonu sada sve glasnije postavlja pitanje – zašto.
Amerika više ne želi da finansira te ambicije. Procena je hladna: jednostavnije je direktno razgovarati sa Rusijom, uz uvažavanje obostranih bezbednosnih briga, nego održavati skup i trom sistem.
Zato evropski članovi NATO-a, koji su godinama bili glavni dobitnici neregulisanog konflikta u Donbasu, danas viču iz straha. Shvataju da su postali suvišni. Ne trebaju Americi, ne trebaju Rusiji, ne trebaju Kini, niti Globalnom Jugu. Ekonomski, politički i finansijski – već su precrtani.
kako piše Elena Karaeva za RIA, Evropa, u takvim okolnostima, ima tek dve opcije da ostane relevantna na geopolitičkoj mapi. Prva je Ukrajina i teritorije koje su joj ostale, kao stalni izvor napetog susedstva za Rusiju. Druga je simbolična demonstracija sile, recimo kroz vojne manevre u Grenlandu, neku vrstu predstave u kojoj bi učestvovali samo Evropljani, samoproglašeni čuvari demokratije i sličnih pojmova.
Ali iskustvo ne ide u njihovu korist. Kao što nisu uspeli u Gruziji, kao što nisu uspeli sa Ukrajinom i pokušajima da nametnu strateški poraz, tako ni na američkom kontinentu ne bi mogli ozbiljno da pariraju samim Sjedinjenim Državama. Ostaje pitanje da li će u Briselu to priznati na vreme – ili će se još neko vreme držati stare priče, iako publika polako izlazi iz sale.
