Pročitaj mi članakTeško je setiti se trenutka u kojem su Sjedinjene Američke Države pretrpele tako potpun poraz, neuspeh toliko ozbiljan da se strateški gubitak ne može ni popraviti ni ignorisati.
Katastrofalni gubici u Perl Harboru, na Filipinima i širom zapadnog Pacifika tokom prvih meseci Drugog svetskog rata kasnije su nadoknađeni. Porazi u Vijetnamu i Avganistanu bili su skupi, ali nisu trajno oslabili globalni položaj Amerike, jer su se odvijali daleko od ključnih svetskih žarišta. Početni neuspeh u Iraku ublažen je promenom strategije koja je tu zemlju na kraju ostavila relativno stabilnom i bezopasnom po susede, dok su SAD zadržale dominaciju u regionu.
Ovako situaciju ocenjuje Robert Kagan u analizi za ugledni američki magazin „The Atlantic“. Kagan je stalni saradnik tog lista, viši istraživač Instituta Brukings i autor knjige „Pobuna: Kako antiliberalizam ponovo razdire Ameriku“.
Strateški poraz koji se ne može popraviti
Poraz u sadašnjem sukobu sa Iranom biće potpuno drugačije prirode, smatra Kagan. On ne može biti ispravljen niti ignorisan. Neće biti povratka na staro, niti konačne američke pobede koja bi poništila načinjenu štetu.
Ormuski moreuz više nikada neće biti „otvoren“ kao nekada. Kontrolom nad tim prolazom Iran postaje ključni regionalni igrač i jedan od presudnih faktora u svetu. Položaj Kine i Rusije, kao saveznika Irana, dodatno je ojačan, dok je uloga SAD značajno oslabljena.
Rat protiv Irana, navodi Kagan, nije pokazao američku nadmoć, kako su tvrdili zagovornici sukoba, već je razotkrio Ameriku kao nepouzdanog aktera koji nije sposoban da završi ono što je započeo. To će izazvati lančanu reakciju širom sveta dok se saveznici i protivnici budu prilagođavali američkom neuspehu.
Režim koji je preživeo bombe, preživeće i blokadu
Predsednik Donald Tramp često govori o tome ko „drži karte u rukama“, ali Kagan ocenjuje da Vašington više nema nijedan dobar potez.
SAD i Izrael su 37 dana žestoko bombardovali Iran, ubili veliki deo državnog vrha i uništili glavninu vojne infrastrukture, ali nisu uspeli da sruše režim niti da iznude ozbiljne ustupke.
Sada se Trampova administracija nada da će blokada iranskih luka postići ono što vojna sila nije uspela. Kagan smatra da je to malo verovatno.
„Režim koji nije poklekao posle pet nedelja neprekidnih udara neće popustiti ni pod ekonomskim pritiskom“, navodi on.
Uz to, iranske vlasti, prema njegovim rečima, ne plaše se nezadovoljstva sopstvenog stanovništva.
Novo bombardovanje neće promeniti situaciju
Pojedini zagovornici rata traže nastavak bombardovanja, ali ne objašnjavaju kako bi novi talas udara postigao ono što prethodnih 37 dana nije uspelo.
Dodatna vojna akcija gotovo sigurno bi izazvala iransku odmazdu protiv zalivskih država, upozorava Kagan. Prema njegovim rečima, Tramp nije obustavio napade zato što je izgubio interesovanje za rat, već zato što je Iran počeo da gađa ključna naftna i gasna postrojenja u regionu.
Prelomni trenutak dogodio se 18. marta kada je Izrael bombardovao iransko gasno polje Južni Pars, nakon čega je Iran uzvratio napadom na katarski industrijski grad Ras Lafan, najveći svetski centar za izvoz prirodnog gasa.
Šteta na energetskim postrojenjima, piše Kagan, popravljaće se godinama.
„Ako ovo nije šah-mat, onda smo mu veoma blizu“
Kagan ocenjuje da i dalje postoji isti rizik koji je Trampa naterao na povlačenje pre mesec dana.
Čak i kada bi SAD pokušale da potpuno unište Iran, Teheran bi mogao da lansira veliki broj projektila i dronova pre eventualnog pada režima.
Nekoliko uspešnih udara bilo bi dovoljno da ozbiljno ošteti energetsku infrastrukturu Persijskog zaliva, što bi izazvalo dugoročnu ekonomsku krizu širom sveta.
„Ako ovo nije šah-mat, onda smo mu veoma blizu“, ocenjuje autor.
Prema pojedinim izveštajima, Tramp je poslednjih dana tražio procene američkih obaveštajnih službi o posledicama scenarija u kojem bi jednostavno proglasio pobedu i povukao se.
Iran drži globalno energetsko tržište kao taoca
Kagan smatra da Iran iz ove krize može izaći jači nego pre rata.
Ne samo da je zadržao nuklearni potencijal, već je stekao i mnogo snažnije oružje, mogućnost kontrole globalnog energetskog tržišta preko Hormuškog moreuza.
Iran bi mogao ne samo da kontroliše prolaz brodova već i da ograničava promet državama sa kojima nema dobre odnose.
„Ako se neka država ponaša na način koji Teheranu ne odgovara, Iran može da je kazni usporavanjem ili pretnjom usporavanja prolaska njenih brodova“, piše Kagan.
Zalivske države mogle bi da se okrenu Teheranu
Nova situacija u regionu mogla bi značajno da promeni odnos snaga.
Sjedinjene Države, prema Kaganovoj oceni, delovaće kao „tigar od papira“, dok će zalivske i druge arapske zemlje biti primorane da se prilagode Iranu.
Kako navode stručnjaci za Iran Rejel Geret i Rej Takej, ekonomije zalivskih država razvijale su se pod zaštitom američke hegemonije.
„Uklonite američku zaštitu i slobodu plovidbe i zalivske države će neizbežno otići u Teheran da traže dogovor“, navode oni.
Kraj poretka kakav poznajemo
Sve zemlje koje zavise od energije iz Persijskog zaliva moraće da pronađu način saradnje sa Iranom, ocenjuje Kagan.
Ako SAD sa svojom moćnom mornaricom ne mogu ili ne žele da obezbede prolaz kroz Hormuški moreuz, teško da će to moći bilo koja druga koalicija.
Francusko-britanska inicijativa za zaštitu plovidbe, prema njegovom mišljenju, nema ozbiljnu težinu.
Kagan upozorava da bi ovakav razvoj događaja mogao da podstakne novu pomorsku trku u naoružanju među velikim silama.
Svet ulazi u novu eru
Američki neuspeh u Zalivu imaće posledice i na drugim frontovima.
Kina i Rusija, smatra Kagan, pažljivo prate kako je nekoliko nedelja sukoba sa Iranom iscrpelo američke zalihe oružja i otvorilo pitanje spremnosti Vašingtona za veće globalne sukobe.
To bi moglo da podstakne kineskog predsednika Si Đinpinga da pojača pritisak na Tajvan ili ruskog predsednika Vladimira Putina da dodatno zaoštri sukob u Evropi.
„Saveznici SAD u Evropi i Aziji sada moraju da se zapitaju koliko se na Ameriku zaista može osloniti u budućim krizama“, zaključuje Kagan.
„Prilagođavanje svetu posle američke dominacije već je počelo“.
