Pročitaj mi članakMnogo puta do sada se jasno pokazalo da je Vučić neobrazovano i iskompleksirano blebetalo koje se sticajem nesrećnih okolnosti našlo u poziciji da bude na čelu Srbije. A razlog zašto se i dalje održava na vlasti jeste taj što je u svoju piramidu moći uzidao najgori sloj koji srpsko društvo ima, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta.
Дакле, свако ко је испод њега у хијерархији још је мање образован и још више искомплексиран од њега. Отуда они или нису читали, или, ако су којим случајем прочитали „Горски вијенац“, онда нису разумели шта је бесмртни Његош као синтетизовану мудрост оставио за покољења да нам буде од користи када се нађемо у тешким ситуацијама. Да бих илустровао, цитираћу једну од великих владикиних мисли:„А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога.“
Мислим да је управо овај опис адекватан тренутку у којем се као народ налазимо и да нам је, сходно томе, потребна сва мудрост и државнич ка храброст, а поновићу то још једном – на власти нам је екипа са дна каце.
Свет је тренутно у великом превирању, буквално се на недељном нивоу мења глобална архитектура моћи. Велике силе се одмеравају и колче своје зоне интереса, тако да остаје све мање територија које су још увек „ничија земља“, а што у пракси не значи да нико није заинтересован, већ, напротив, значи да су сви присутни и да нико нема контролни пакет акција. Тако смо у свега неколико недеља имали на Аљасци састанак Трампа и Путина на којем је кључна тема била „северни морски пут“ и подела утицаја на Арктику. Потом је у Пекингу одржан састанак Си-Моди-Путин у оквиру којег се договарало уређење централног појаса Азије. Глобални југ остаје тема за све учеснике, као и коначна судбина Украјине, Блиског истока и Западног Балкана.
Ту долазимо на нашу ситуацију и велике изазове који су пред нама. Наша судбина је у једном добром делу везана за расплет у Украјини. Уколико, посредно преко неког режима у Кијеву, ЕУ буде остала на Црном мору (Одеса као кључна лука уз Констанцу), онда ће европска политика да се креће ка Грузији, Јерменији и Азербејџану, тежећи да се веже на Каспијско море и азијске коридоре. Сходно томе, логичан корак ће им бити покушај да пре тога затворе свој „меки трбух“ звани Западни Балкан и то на начин да врло брзо приме све државе у неки облик чланства (да личи да је пуноправно, али да ипак не буде).
Уколико пак ЕУ не добије пут ка Каспијском мору, може се очекивати њен унутрашњи слом и врло брзо формирање групе држава на челу са Пољском, које ће тражити реформе и своју зону утицаја, а која би се протезала од Балтика до Јадрана. Међутим, други актери наравно имају другачије планове. Русија свакако не жели јаку ЕУ на Црном мору, а поготово не на Каспијском, отуда ће све урадити да им те планове поквари. Део те стратегије јесте и одржавање живих процеса на Западном Балкану, а пре свега отворено питање решавања позиције Србије и Републике Српске, односно српско национално питање.
Америци, са треће стране, одговара и слаба ЕУ и слаба Русија, па ће отуда потпиривати њихове међусобне сукобе, што у пракси значи да ће и у Украјини и на Западном Балкану увек подржавати све стране и одржавати трајну кризу која слаби и Брисел и Москву. То би у пракси значило да, ако нпр. Руси преломе Украјину, Американци онда помогну ЕУ да Москва изгуби на Западном Балкану – и обратно.
Намерно сам дао једну поједностављену матрицу геополитичких игара чисто да читаоци стекну утисак о томе шта се на терену дешава и какве се одлуке морају доносити, а да онда размисле да ли Вучић и његови у томе могу да се снађу. Ево рецимо: Вучић је почетком августа јавно тврдио да постоји велика шанса да Трамп дође у Пекинг и да се тамо направи велики састанак Си-Трамп-Путин, а отишао је толико далеко да је алудирао како ће и он бити на заједничкој вечери (изјава је била у свим медијима и дата је пред почетак скупа у Сремским Карловцима).
Такву небулозу могао је да изјави само неко ко нема никакву стратешку процену, већ тумара и прича по систему „што је баби мило“. И одмах да кажем – не, није у питању његова кампања, већ он заиста верује да је некакав велики стратег и генијални политичар који надмудрује чак и највеће. То му је очито остало из детињства, када су га сви избегавали и када је кроз аутопројекцију замишљао себе као главног бају који предводи навијање, коме се диве мушкарци и за којим јуре жене. И све је тако замишљао до 2012, када је на превару узурпирао власт и потом се прогласио и за вођу навијача, и за вођу мафије, и за љубимца жена. Међутим, онда је настала нова тешка траума јер је уочио да у међународним односима има углед као што је имао у крају у којем је одрастао – тј. никакав.
Хуља био, хуља ост’о!
